Kruna mačeva

Gromoglasno dobovanje bubnjeva i kričanje truba uzdigoše se nad klicanjem, a poticali su od još jedne desetine Dobrejnovih ljudi koji su nosili crvene haljetke sa crno-belim diskom na grudima, pri čemu je polovina nosila dugačke trube ukrašene istom takvom tkaninom, a druga polovina je imala jednako ukrašene talambase okačene o remenje s obe strane konja. Pet Aes Sedai, ogrnutih šalovima, priđoše da ga susretnu dok se spuštao niz široke stepenice. Makar su krenule ka njemu. Alana ga je samo jednom ispitivački pogledala tim krupnim, tamnim, prodornim očima – majušni čvor osećanja u njegovoj lobanji govorio mu je da je smirenija, mnogo opuštenija nego što je se ikada sećao – jedan ispitivački pogled, i onda načini mali pokret, a Min mu dotače ruku, pa se povuče u stranu s njom. Bera i ostale načiniše plitke naklone, samo malo pognuvši glave, kad Aijeli pokuljaše iz palate iza njega. Nandera je vodila dve stotine Devica – one nisu nameravale da budu brojčano nadjačane od „verolomaca“ – i Kamar, vižljasti Darin od Krivog Vrha, sa više sedih od Nandere i za pola glave viši od Randa, koji je vodio dve stotine Seja Duna koji nisu dozvoljavali da budu manje upadljivi od Far Dareis Mai, a još manje od Kairhijenjana. Oni se pronjihaše obilazeći Randa i Aes Sedai da opkole celo dvorište. Bera, poput ponosne seljanke, i Alana, nalik nekoj tamnoj, prelepoj kraljici, u svojim šalovima sa zelenim resama, pa punačka Rafela još tamnije puti, uvijena u svoje plavo, koja ga je napeto posmatrala, a onda Fejldrin hladnih očiju, još jedna zelena, s tankim pletenicama ukrašenim raznobojnim perlicama, i vitka Merana u njenom sivom, zbog čijeg mrštenja je Rafela delovala kao oličenje smirenosti Aes Sedai. Pet.

„Gde su Kiruna i Verin?“, zahtevao je da zna. „Pozvao sam sve vas.“

„I jesi, moj gospodaru Zmaju“, glatko mu odgovori Bera. Ona uz to načini još jedan naklon; samo malo dublji, ali od toga se trgao. „Nismo mogle da pronađemo Verin; ona je negde u aijelskim šatorima. Ispituje…“, njeno tečno izlaganje prekide se na trenutak, „…zarobljenice, verujem, pokušava da sazna šta su nameravale kada dođu do Tar Valona.“ Kada njega donesu do Tar Valona; znala je dovoljno da se ne izbrblja ovde, gde su svi mogli da je čuju. „A Kiruna je… na savetovanju sa Sorileom u vezi s pravilima ophođenja. Ali sasvim sam sigurna da će biti više no srećna da nam se pridruži ako pošalješ lični poziv Sorilei. Mogu ja da odem, ako ti…“

On na to odmahnu rukom. Pet bi trebalo da bude dovoljno. Možda će Verin nešto i saznati. Da li je želeo to da zna? I Kiruna. Nešto u vezi s pravilima ophođenja? „Drago mi je što se lepo slažete sa Mudrima.“ Bera nešto zausti, a onda čvrsto stisnu usne. Šta god da je Alana govorila Min, to je izazvalo grimizne tačke na Mininim obrazima i ona isturi bradu, mada pomalo čudno, ali činilo se da joj odvraća dovoljno smireno. Pitao se da li će mu reći o čemu su razgovarale. U jedno je bio siguran kada su u pitanju žene – svaka od njih ima tajno mesto u svom srcu, koje ponekad podeli s nekom drugom ženom, ali nikada s muškarcem. To je bilo jedino u šta je bio siguran kada su u pitanju žene.

„Nisam došao da bih stajao ovde ceo dan“, rekao je napeto. Aes Sedai se postaviše oko njega, s Berom na čelu, a ostale su zaostajale pola koraka. Da nije bila ona, bila bi Kiruna. Njihov sopstveni poredak, ne njegov. Nije ga stvarno bilo briga, dok god su se držale svojih zakletvi, a verovatno se u to ne bi ni mešao da nije bilo Min i Alane. „Merana će od sada govoriti za vas; naređenja ćete primati od nje.“

Po iznenada razrogačenim očima čovek bi pomislio da je lupio šamar svakoj od njih. Uključujući Meranu. Čak se i Alana naglo okrenula. Zbog čega su zaprepašćene? Uistinu, Bera ili Kiruna vodile su glavnu reč još od Dumajskih kladenaca, ali Merana je bila izaslanica poslata u Kaemlin.

„Ako si spremna, Min?“, upitao je, pa ne sačekavši odgovor, dugim koracima siđe u dvorište. Krupni crni škopac vatrenih očiju, na kome je dojahao od Dumajskih kladenaca, bio je doveden za njega, opremljen sedlom visokog naslona potpuno ukrašenim zlatom, sa grimiznom podstavkom za sedlo izvezenom crno-belim diskovima na svim uglovima. Bogato ukrašena oprema pristajala je toj životinji, kao i njegovo ime. Taidaišar, na Starom jeziku, Gospodar slave. I konj i njegova bogato ukrašena oprema pristajali su Ponovorođenom Zmaju.

Dok je uzjahivao, Min je dovela mišje sivu kobilu na kojoj je jahala kada su se vraćali, navukavši rukavice za jahanje pre nego što se vinula u sedlo. „Sijra je lepa životinja“, rekla je, tapkajući kobilin izvijeni vrat. „Volela bih da je moja. Dopada mi se i njeno ime. Mi taj cvet u okolini Baerlona nazivamo različak, a u proleće on raste svuda uokolo.“

„Tvoja je“, reče joj Rand. Kojoj god Aes Sedai da je ta kobila pripadala, ta neće odbiti da mu je proda. Daće Kiruni hiljadu kruna za Taidašara; onda neće moći da se žali; najbolji ždrepci tairenske krvi nisu koštali ni deseti deo te sume. „Jesi li imala zanimljiv razgovor sa Alanom?“