Kruna mačeva

Bilo je očito kako bi taj čova više voleo da mu je brod pun živih otrovnica. Žmirkao je zbog šalova Aes Sedai i piljio u njihova bezvremena lica i oblizivao usne, nesigurno prelazeći pogledom između njih i Randa. Zbog Aša’mana mu se razjapiše usta kad je konačno povezao njihove crne kapute sa glasinama, a od tog trenutka izbegavao je da i slučajno pogleda ka njima. Šejn je posmatrao kako Dobrejn uvodi ljude s barjacima na palubu, i trube i bubnjare s bubnjevima, a onda je posmatrao konjanike koji su se poređali na doku kao da je sumnjao da će i oni poželeti da se ukrcaju. Nandera sa dvadeset Devica i Kamar sa dvadeset Crnih Očiju, svi sa šoufama oko glave, iako sa spuštenim velovima, nateraše kapetana da se brzo odmakne i ostavi Aes Sedai između sebe i njih. Aijeli su se mrštili; potreba da se stave velovi mogla bi da ih za trenutak uspori, ali Morski narod je možda znao šta velovi znače, a teško da bi odgovaralo ako poveruju kako su napadnuti. Rand pomisli kako bi ta Šejnova maramica mogla da izbriše i onaj čuperak sede kose koji mu je još preostao.

Šajka se otisnula sa doka nošena svojim dugim veslima, dok su se dva barjaka lelujala na pramcu, a bubnjevi dobovali i trube kričale. Na samoj reci, ljudi su se pojavljivali na palubama da posmatraju, a neki su se čak peli u posmatračke korpe. Na brodu Morskog naroda pojavili su se, takođe, mnogi odeveni u jarke boje, ni nalik na odeću prigušenih boja kakvu su nosili na drugim plovilima. Bela pena bila je veća od ostalih brodova, ali nekako i uglađenija, sa dva visoka jarbola oštro pobodena i prečkama položenim preko njih u kvadrat, dok su gotovo svi ostali imali kose prečke, duže od jarbola kojima su pridržavali veći deo svojih jedara. Sve na njemu odisalo je različitošću, ali u jednome, Rand je znao, Ata’an Mijere morali su biti kao i svi ostali. Oni će se ili sami od sebe složiti da ga prate ili će biti prisiljeni na to; Proročanstva su govorila da će on okupiti ljude svih zemalja – „Sever će privezati istoku, a zapad će on svezati za jug“ rečeno je – a nikome neće biti dopušteno da ostane po strani. Sada je to znao.

Kada je iz svoje kade slao naređenja, nije imao prilike da podrobnije objasni šta namerava kada stigne do Bele pene, zato je to objavio sada. Pojedinosti izazvaše cerenje Aša’mana, kao što je i očekivao – pa, Flin i Narišma su se iscerili; Dašiva je odsutno žmirkao – i mrštenje među Aijelima, što je takođe očekivao. Nisu voleli da budu gurnuti u stranu. Dobrejn jednostavno klimnu glavom; on je znao da je danas prisutan samo radi predstave. Ono što Rand nije očekivao bilo je ponašanje Aes Sedai.

„Biće kako ti zapovediš, moj gospodaru Zmaju“, reče Merana, izvodeći jedan od onih malih naklona. Preostale četiri razmeniše poglede, ali samo su klecale i mrmljale: „Kako ti zapovediš“, odmah iza nje. Nijedno protivljenje, nijedno mrštenje, nijedan naduveni pogled ni govorancija o tome zbog čega to treba učiniti bilo kako drugačije osim onako kako je on to želeo. Može li početi da im veruje? Ili će one pronaći nekakav Aes Sedai način da se iskobeljaju iz sopstvenih zakletvi čim im bude okrenuo leđa?

„One će držati reč“, odjednom promrmlja Min, kao da mu čita misli. S rukom provučenom ispod njegove i držeći se obema šakama njemu za rukav, govorila je dovoljno tiho da samo on čuje. „Upravo sam videla ovih pet u tvojoj šaci“, dodala je za slučaj da je nije shvatio. Nije bio siguran može li to da oslika u umu, čak i ako je ona to ugledala u jednom od svojih viđenja.

Nije morao dugo da se trudi. Šajka je naprosto letela kroz vodu, i za tili čas su dizali vesla na nekih dvadeset koraka od mnogo više Bele pene. Bubnjevi i trube utihnuše, a Rand usmeri, načinivši most od Vazduha isprepletanog vatrom, kojim poveza ogradu šajke sa onom na brodu Morskog naroda. Sa Min o ruci, on krenu preko njega, za svako oko, osim aša’manskog, hodajući nagore ni po čemu.

Upola je očekivao da Min bude nesigurna, makar u početku, ali ona je naprosto hodala pored njega, kao da se pod njenim čizmama zelenih potpetica nalazi kamenje.

„Verujem ti“, tiho mu je saopštila. Osmehivala se, takođe, napola umirujućim osmehom, a napola, pomislio je, jer ju je zabavljalo što mu je ponovo pročitala misli.

Pitao se koliko bi mu verovala kada bi znala da je ovo bio najduži most što je mogao da izatka. Samo korak dalje, samo stopu, i sve bi popustilo čim se na to zakorači. Na toj tački to bi bilo kao da samog sebe pokušava da podigne pomoću moći, što beše nemoguće; čak ni Izgubljeni nisu znali zbog čega, kao što nisu znali zbog čega žena može da načini duži most nego muškarac, iako nije toliko jaka. To nije imalo veze s težinom; svaki most mogao je da podnese bilo koju težinu.