Kruna mačeva

Nedaleko od ograde Bele pene on se zaustavio, stojeći usred vazduha. I pored svih Meraninih opisa, ljudi koji su buljili u njega ipak su predstavljali iznenađenje. Tamnopute žene i muškarci golih grudi, s raznobojnim tkanicama koje su im visile do kolena, sa zlatnim i srebrnim lancima oko vrata i sa alkama u ušima i ni manje ni više nego i u nosevima nekih žena koje su nosile bluze duginih boja preko tamnih, vrećastih nogavica. Nikome lice ne beše nimalo izražajnije nego u bilo koje Aes Sedai koja bi se svojski potrudila. Četiri žene, iako bosonoge kao i ostali, bile su u drečavoj svili, dve među njima u brokatnoj, a imale su više ogrlica i naušnica negoli iko drugi, i lance okićene zlatnim privescima koji su se pružali od naušnica do prstenova na nosevima, sa strane. Ništa nisu govorile, samo su stajale zajedno posmatrajući ga i ušmrkujući iz malih kutijica od zlatne čipke što su visile na lancima oko njihovih vratova. On se obratio njima.

„Ja sam Ponovorođeni Zmaj. Ja sam Koramur.“

Zajednički uzdah pronese se posadom. Međutim, ne i među četiri žene.

„Ja sam Harina din Togara Dva Vetra, gospa od talasa klana Šodein“, objavi ona sa najviše naušnica, žena prijatnog izgleda i punačkih usana u crvenom brokatu, koja je na svakom uvetu nosila po pet debelih zlatnih alki. Bilo je belih pramenova u njenoj ravnoj crnoj kosi i nežnih linija u uglovima njenih očiju. Bila je upečatljivo dostojanstvena. „Ja govorim ovde za gospu od brodovlja; ako je Svetlosti drago, Koramur može da stupi na palubu.“ Zbog nečega se trgla, kao i one tri oko nje, ali to je i suviše zvučalo kao odobrenje. Rand se spusti na palubu, zajedno s Min, poželevši da nije ni čekao.

Otpustio je most, kao i saidin, ali odmah je osetio kako ga je drugi most zamenio. Vrlo brzo, Aša’mani i Aes Sedai bili su uz njega, sestre ništa uzbuđenije nego što je bila Min, mada je možda poneka ispravljala svoje suknje i malo više nego što je trebalo. Još uvek nisu bile toliko opuštene u blizini Aša’mana koliko su se pretvarale.

Četiri žene Morskog naroda pogledaše ka Aes Sedai, pa se smesta skupiše, došaptavajući se. Harina je poprilično govorila, kao i mlada, lepa žena u zelenom brokatu, koja je, sve u svemu, imala osam naušnica ali i one dve u običnoj svili povremeno su imale upadice.

Merana se neupadljivo nakašlja, pa tiho progovori iza šake kojom je kao prekrila usta: „Čula sam da te je oslovila kao Koramura. Ata’an Mijere su prekaljeni u cenkanju, tako se priča, ali mislim da joj se tu i tada nešto omaklo.“ Klimnuvši glavom, Rand baci pogled na Min. Ona je proučavala žene Morskog naroda, ali čim je primetila njegov pogled, ona nevoljno odmahnu glavom; još uvek nije videla ništa što bi mu pomoglo.

Harina se okrenu tako mirno kao da nikada nije bilo nikakvog užurbanog savetovanja. „Ovo je Šalon din Togara Jutarnja Plima, vetrotragač klana Šodein“, reče ona malo se naklonivši ka ženi u zelenom brokatu, „a ovo je Dera din Selan Nadolazeći Talas, gospa od jedara Bele pene.“ Svaka od žena lagano se nakloni kad je imenovana i prstima dodirnu usne.

Dera, zgodna, skoro sredovečna žena, bila je u jednostavnom plavom i isto tako sa osam naušnica, iako naušnice, prsten u nosu i lanac između njih nisu bili puni kao Harinin ili Šalonin. „Budite dobrodošli na moj brod“, reče Dera, „i neka vas milost Svetlosti obasjava sve dok ne napustite njegove palube.“ Ona se malo nakloni ka četvrtoj ženi, koja je bila u žutom. „Ovo je Taval din Čanaj Devet Galebova, vetrotragač Bele pene.“ Samo po tri alke visile su na Tavalinim ušima, tanke kao i one kod gospe od jedara. Delovala je mlađe od Šalon, ništa starija od samog Randa.

Harina ponovo preuze, pokazujući rukom ka uzdignutoj krmi broda. „Porazgovaraćemo u mojoj kajiti, ako vam je drago. Ovaj jedrenjak nije veliko plovilo, Rande al’Tore, te je i kajita mala. Ako ti je drago da dođeš sam, svi ovde će jamčiti tvoju sigurnost.“ Tako znači, od Koramura do jednostavnog Randa al’Tora. Povući će šta god da je to što je dala, samo ako bude mogla.

Taman je zaustio da ponovo otvori usta i složi se – bilo šta, samo da se ovo završi; Harina je već kretala na tu stranu, i dalje mu pokazujući rukom da je prati, i ostale žene s njom – kada se Merana ponovo lagano nakašlja.

„Vetrotragači mogu da usmeravaju“, brzo je promrmljala u šaku. „Trebalo bi da povedeš dve sestre sa sobom, ili će pomisliti kako imaju prednost.“

Rand se namršti. Prednost? On jeste Ponovorođeni Zmaj, na kraju krajeva. Ipak… „Biće mi drago da pođem, gospo od talasa, ali Min, ova ovde, svuda ide sa mnom.“ On potapša Mininu šaku na svojoj ruci – nije ga puštala ni za trenutak – a Harina klimnu glavom. Taval je već držala otvorena vrata; pokazujući mu ka njima, Dera načini jedan od onih malih naklona.