Kruna mačeva

„Mnogo toga zahtevaš“, ogorčeno promrmlja Harina. „Mi znamo za te Seanšane, koji dolaze sa Ostrva mrtvih, čini se, odakle se nijedan brod ne vraća. Neki od naših brodova naišli su na njihove; oni koriste Jednu moć kao oružje. Ti tražiš i više nego što ti je poznato, Koramure.“ Ovoga puta nije zastala kod tog naziva. „Nekakvo tamno zlo spustilo se na Aritski okean. Nijedan naš brod nije se mesecima vratio odande. Brodovi koji otplove na zapad, nestaju.“

Rand oseti jezu. U rukama je obrtao Zmajevo žezlo, načinjeno od seanšanskog koplja. Je li moguće da su se već vratili? Jednom su bili odbijeni, u Falmeu. On je nosio to parče koplja da bi ga podsećalo kako na svetu ima više neprijatelja, a ne samo one koje može da vidi, ali bio je siguran kako će Seanšanima trebati godine da se oporave od svog poraza, kada su ih saterali u more Ponovorođeni Zmaj i mrtvi junaci koje je nazad prizvao Rog Valera. Je li Rog još uvek bio u Beloj kuli? Znao je da je tamo odnesen.

Odjednom, više nije mogao da trpi skučenost kajite. Petljao je oko kvačice na doručju stolice. Nije htela da se otvori. Dohvativši uglačano drvo, on otcepi doručje uz kišu cepki, jednim grčevitim zamahom. „Složili smo se da će me Morski narod služiti“, reče on ispravljaljući se. Pod niskom tavanicom morao je da se sagne, preteći se nagnuvši nad stolom. Kajita mu se činila još manja. „Ako ima još nečega u vašem Cenkanju, Merana i Rafela raščistiće to sa vama.“ Ne čekajući na odgovor, on se brzo okrenu ka vratima, gde je Dašiva, činilo se, ponovo mrmljao sam za sebe.

Merana ga je tu sustigla, uhvatila ga za rukav i progovorila odlučno i tiho: „Moj gospodaru Zmaju, bilo bi najbolje da ostaneš. Video si i sam šta se sve izdešavalo jer si ta’veren. Sa tobom ovde, verujem kako će nastaviti da otkriva ono što je nameravala da sakrije i da će se složiti sa svime pre nego što joj išta obećamo.“

„Ti si Sivi ađah“, oštro joj je odvratio. „Pregovaraj! Dašiva, pođi sa mnom.“

Na palubi, duboko je udahnuo. Nebo bez oblačka rastvorilo se iznad njega. Rastvorilo se.

Trebalo mu je nekoliko trenutaka da primeti Beru i druge dve sestre, koje su ga posmatrale pune iščekivanja. Flin i Narišma držali su se onoga što je trebalo da rade, sa četvrt oka na brodu a ostatkom na obalama reke, sa gradom na jednoj a poluizgrađenim ambarima na drugoj strani. Brod nasred reke bio je vrlo ranjiv, naročito ako si na njemu kada neki od Izgubljenih odluči da udari. U stvari, u tom slučaju bilo koje mesto bilo je opasno. Rand nije shvatao zašto bar jedan od njih nije pokušao da mu sruči Sunčevu palatu na glavu.

Min ga uhvati podruku, a on se trže.

„Izvini“, rekao je. „Nije trebalo da te ostavim.“

„U redu je“, smejala se. „Merana se već bacila na posao. Čini mi se kako namerava da za tebe izvuče i Harininu najbolju bluzu, a možda i njenu drugu najbolju. Gospa od talasa ličila je na zeca uhvaćenog između dve grabljivice.“

Rand klimnu glavom. Morski narod bio je njegov, ili kao da već jeste. Zbog čega je bilo bitno je li Rog Valera još uvek u Beloj kuli? On je bio ta’veren. On je bio Ponovorođeni Zmaj, bio je Koramur. Zlatno sunce još uvek je sijalo približavajući se svom podnevnom vrhuncu. „Dan je još uvek mlad, Min.“ Mogao je da uradi bilo šta. „Hoćeš li da vidiš kako ću da sredim pobunjenike? Hiljadu kruna za poljubac da će biti moji do zalaska sunca.“

35 U šumi

Sedeći prekrštenih nogu na Randovom krevetu, Min ga je posmatrala kako u košulji pretura po kaputima u ogromnom ormanu sa ukrasima od slonovače. Kako je mogao da spava u ovoj sobi, punoj tog teškog crnog nameštaja? Deo nje odsutno je premišljao o izbacivanju svega toga, zamenom nekim izrezbarenim komadima koje je viđala u Kaemlinu, s malo pozlate, kao i bledim zavesama i posteljinom koja ne bi bila toliko naporna. Čudno; ona nikada, ni na koji način, nije imala potrebu da razmišlja o nameštaju ili o posteljini. Ali ta jedna tapiserija s prizorom neke bitke, usamljeni mačevalac okružen neprijateljima koji samo što ga nisu nadvladali – ta će sasvim sigurno morati da leti. Mada, uglavnom je samo posmatrala njega.

Te jutarnje plave oči imale su tako zamišljen izraz, a snežnobela košulja zatezala mu se preko širokih leđa kada bi se savio da posegne dublje u unutrašnjost ormana. Imao je veoma dobre noge, sjajne listove koji su se sasvim lepo ocrtavali u tamnim pripijenim nogavicama, dok su mu čizme bile posuvraćene. Povremeno se mrštio, prolazeći prstima kroz tamnocrvenkastu kosu; koliko god da ju je četkao nije mogla da deluje uredno; uvek se pomalo kovrdžala oko ušiju i na samom potiljku. Ona nije bila jedna od onih blesavih žena koje bacaju muškarcima mozak pred noge zajedno sa svojim srcem. Samo joj je ponekad, u njegovoj blizini, bilo pomalo teško da jasno razmišlja.