Kruna mačeva

„Sumnjam da bi jedna bila od ikakve koristi protiv tebe“, rekla je polako dovodeći škopca do njih, „a ja ne bih volela da pomisliš kako ti pretim.“ Samo jednom je pogledala u Min – bio je to usputan pogled od glave do pete, iako je Min bila sasvim sigurna da je sve u vezi s njom bilo dobro upamćeno – ali, izuzev tada, gospa Karalin je držala oči isključivo na Randu. Povukla je uzde na tri koraka od njih, dovoljno da on ne može da joj priđe pre nego što bi ona zarila pete u konja. „Pada mi na pamet samo jedan muškarac sivih očiju i tvoje visine koji bi se mogao pojaviti niotkuda, osim ako nisi, možda, prerušeni Aijel, ali pretpostavljam da ćeš biti tako ljubazan da mi kažeš kako se zoveš.“

„Ja sam Ponovorođeni Zmaj“, reče Rand jednako oholo kao što je to učinio s Morskim narodom, a opet, ako je ikakvo ta’verensko pomeranje Šare bilo na delu, žena na konju nije odavala nikakve dokaze za to.

Umesto da skoči s konja i baci se na kolena, ona samo klimnu glavom napućivši usne. „Čula sam toliko toga o tebi. Čula sam i da si otišao u Kulu da se predaš Amirlin Tron. Čula sam kako nameravaš da daš Sunčev presto Elejni Trakand. Isto sam čula i da si ubio i Elejnu i njenu majku.“

„Ja se ne predajem nikome“, oštro odvrati Rand. Zagledao se u nju pogledom koji je bio dovoljno oštar da je sam po sebi strgne sa sedla. „Elejna je na putu za Kaemlin, sada, dok o tome govorimo, da preuzme presto Andora. Posle čega će imati i presto Kairhijena.“ Min se trže. Je li morao da zvuči kao kočoperni naduvenko? Bila se ponadala da se malo primirio posle Morskog naroda.

Gospa Karalin spusti samostrel na sedlo pred sobom, prelazeći preko njega rukom u rukavici. Možda je žalila što je otpustila strelu? „Mogla bih da prihvatim svoju mladu rođaku na prestolu – bolje ona nego neko drugi, u svakom slučaju, ali…“ Te krupne tamne oči, koje su delovale tako svetlucavo, odjednom se okameniše. „Ali nisam sigurna mogu li da prihvatim tebe u Kairhijenu, a pri tom ne mislim samo na tvoje promene zakona i običaja. Ti… menjaš sudbinu samim svojim prisustvom. Svakoga dana od kada si došao, ljudi ginu u tako neverovatnim nezgodama, da niko ne može da poveruje u njih. Toliko je muževa ostavilo svoje žene, a žena muževe, da se na to više niko ni ne osvrće. Ti ćeš rasturiti Kairhijen samim svojim prisustvom u njemu.“

„Ravnoteža“, brzo ulete Min. Randovo je lice bilo tako tamno da je izgledao kao da će svakog časa pući. Možda je ipak bio u pravu što je došao. U svakom slučaju, nije bilo svrhe puštati ga da pokvari ovaj susret izlivima besa. Nije nikome dala priliku da progovori. „Uvek postoji ravnoteža između dobra i zla. Tako Šara radi. Čak ni on ne može to da promeni. Kao što je noć ravnoteža danu, dobro je u ravnoteži sa zlom. Otkada je on došao, nije bilo nijednog mrtvorođenog deteta u gradu, niti se ijedno dete rodilo obogaljeno. Ima više brakova u danu nego što je nekada bilo u nedelji, a na svakog čoveka koji se uguši običnim perom, žena se skotrlja naglavačke niz tri niza stepenica i, umesto da slomi vrat, ustane bez ijedne modrice. Imenuj zlo, i pokazuješ i na dobro. Okretanje točka zahteva ravnotežu, a on samo povećava verovatnoću za nešto što bi i inače moglo da se dogodi.“ Odjednom, ona pocrvene jer je shvatila da oboje gledaju u nju. Tačnije, pilje.

„Ravnoteža?“, promrmlja Rand uzdignutih obrva.

„Čitala sam neke od knjiga Gazda Fela“, odgovorila mu je slabašno. Nije želela da iko pomisli kako se pravi da je filozof. Gospa Karalin osmehivala se u svom visokom sedlu i poigravala se uzdama. Ta žena joj se smejala. Pokazaće ona toj ženi čemu može da se smeje!

Iznenada se visok crni škopac, koji je delovao kao ratni konj, probio kroz žbunje kršeći ga, a na njemu je jahao čovek duboko zašao u srednje godine, kratko ošišan i sa šiljatom bradicom. I pored njegovog žutog tairenskog kaputa naduvanih rukava s prugama od zelenog satena, zapanjujuće jasnoplave oči gledale su s njegovog vlažnog, tamnog lica, poput bledih uglačanih safira. Nije bio neki lepotan, ali te oči nadomeštale su to što mu je nos bio suviše dug. U jednoj ruci s dugom kožnom rukavicom nosio je samostrel, a u drugoj odbačenu strelu širokog vrha.

„Ovo mi je prošlo na nekoliko palaca od lica, Karalin, a ima tvoje oznake! To što nema nikakve divljači, ne znači…“ Tek onda je postao svestan Randa i Min, a njegov nategnuti samostrel okrenu se ka njima. „Jesu li ovo lutalice, Karalin, ili si pronašla uhode iz grada? Nikada nisam poverovao kako će nastaviti da nas pušta da neometano sedimo ovde.“