Kruna mačeva

Karalin Damodred ispravi se u sedlu, lica dovoljno hladnog da posrami bilo koju Aes Sedai, ali odjednom crvene i bele aure zasvetleše oko nje i Darlina, i Min je znala. Boje kao da nikada nisu bile važne, ali ona je znala da će se oni venčati – pošto ga Karalin bude malo prošetala. Štaviše, pred njenim očima kruna se odjednom pojavila na Darlinovoj glavi, jednostavan zlatan obruč s malo zakrivljenim mačem koji je ležao postrance nad njegovim obrvama. Kraljevsku krunu on će nositi jednoga dana, mada, koje zemlje, to nije mogla da kaže. Tir je imao visoke lordove namesto kralja.

Slike i aure nestadoše kada je Darlin okrenuo svoga konja da se suoči sa Karalin. „Danas nećemo naći nikakvu divljač. Toram se već vratio u logor. Predlažem da i mi učinimo isto.“ Te plave oči kao da su brzo osmotrile okolno drveće. „Čini se da su tvoj rođak i njegova žena izgubili konje. Oni hoće da odlutaju u trenucima nepažnje“, blagim tonom dobaci on Randu. Vrlo dobro je znao da oni nemaju konja. „Ali siguran sam da će Rovejr i Ines ustupiti svoje životinje. Malo šetnje dobro bi im došlo.“

Punački čovek u kaputiću s crvenim prugama smesta sjaha sa svog visokog riđana, sa ulizičkim osmehom za Darlina i drugim, upadljivo manje toplim, za Randa. Žena ljutitog lica zakasnila je za trenutak da se ukočeno spusti sa svoje ždrebice srebrne grive. Nije delovala zadovoljno.

Kao ni Min. „Nameravaš da ideš u njihov logor?“, prošaputala je dok ju je Rand vodio ka konjima. „Jesi li poludeo?“, dodala je bez razmišljanja.

„Nisam još“, meko joj je odgovorio, dotakavši joj nos vrhom prsta. „Zahvaljujući tebi, to i znam.“ I on joj pomože da se popne na ždrebicu, a onda sam uzjaha u riđanovo sedlo i potera životinju pored Darlina.

Krećući se ka severu i malo ka zapadu, uz uzvišicu, ostavili su Rovejra i Ines da stoje pod drvećem i kiselo se mršte jedno na drugo. Dok su ostajali iza Kairhijenjana, preostali Tairenci, smejući se, dovikivali su im lepe želje za uživanje u prijatnoj šetnji. Min bi jahala pored Randa, ali Karalin spusti šaku na njenu, zadržavši je iza njih dvojice. „Želim da vidim šta on radi“, tiho joj reče Karalin. Min se pitala koji od njih dvojice. „Ti si mu ljubavnica?“, pitala je Karalin.

„Da“, prkosno odvrati Min kada je uspela da uhvati vazduh. Obrazi su joj goreli. Ali druga žena samo klimnu glavom, kao da je to najprirodnija stvar na svetu. Možda je i bila, u Kairhijenu. Ponekad je shvatala da sva prefinjenost koju je pokupila razgovarajući sa svetskim ljudima nije ništa deblja od njene bluze.

Rand i Darlin jahali su koleno uz koleno, baš pred njima, mlađi čovek za pola glave viši od starijeg, svaki zaogrnut ponosom kao ogrtačem. Nije bilo lako prisluškivati. Razgovarali su tiho, a šuštanje mrtvog lišća pod konjskim kopitima, krckanje palih grana, često su bili dovoljni da im priguše reči. Krik jastreba ili torokanje veverice na nekom drvetu potpuno ih je prekrivalo. Ipak, mogli su se čuti pojedini delovi.

„Ako smem tako da kažem, Tomase“, u jednom trenutku reče Darlin, dok su išli nadole posle prvog uspona, „a tako mi Svetlosti, to nije iz nepoštovanja, ali tvoja žena je stvarno lepotica. Ako je Svetlosti drago, i ja ću imati jednu koja je jednako lepa.“

„Zbog čega ne razgovaraju o nečemu bitnom?“, promrmljala je Karalin.

Min okrenu glavu da sakrije osmejak. Gospa Karalin uopšte nije delovala nezadovoljno kao što je zvučala. Ona lično nikada nije brinula da li je lepa ili ne. Pa, dok nije srela Randa, u svakom slučaju. Možda Darlinov nos i nije tako dugačak.

„Pustio bih ga da uzme Kalandor iz Kamena“, nešto kasnije, dok su se penjali uz retko obraslu padinu, reče Darlin, „ali nisam mogao da stojim po strani kada je uveo aijelske osvajače u Tir.“

„Čitao sam Zmajska proročanstva“, reče Rand, nagnuvši se nad riđanov vrat i terajući ga napred. „Kamen je morao da padne pre nego što je on mogao da izvuče Kalandor“, nastavio je Rand. „Drugi tairenski lordovi ga slede, kako čujem.“

Darin prezrivo šmrknu. „Oni mu se dodvoravaju i ližu mu čizme! Mogao sam da ga pratim da je to bilo ono što je želeo, da je…“ Uz uzdah, on odmahnu glavom. „Previše je tih da je’ Tomase. Postoji poslovica u Tiru: ’Svaka svađa može da se zaboravi, ali kraljevi nikada ne zaboravljaju.’ Tir nije imao kralja još od Artura Hokvinga, ali mislim da je Ponovorođeni Zmaj veoma nalik kralju. Ne, on me je osudio na gubitak časti zbog izdaje, kako on to zove, i ja moram da nastavim kao što sam i počeo. Ako je Svetlosti drago, videću Tir kao gospodara sopstvenih zemalja još jednom pre nego što umrem.“

To mora da je bilo delo ta’verena, Min je to znala. Taj čovek nikada ne bi tako razgovarao s nekim koga je slučajno sreo, bio on tobožnji rođak Karalin Damodred ili ne. Ali šta je Rand mislio? Jedva je čekala da mu kaže za krunu.