Kruna mačeva

Uspevši se na to brdo, iznenada su naleteli na grupu kopljanika; nekima su grudni oklopi ili kacige bili ulubljeni, a većina beše bez njih, i pokloniše se čim ugledaše družinu. Levo i desno kroz drveće, Min je mogla da vidi grupice stražara. Dole se širio logor prekriven, činilo se, neprekidnim zastorom prašine, nizbrdo, niz padinu gotovo bez drveća i preko udoline između brda, pa uz susedni breg. Svaki od nekoliko šatora bio je veliki, sa nekim plemićkim barjakom koji je mlitavo visio na štapu iznad vrha. Konja je bilo gotovo isto koliko i ljudi, a hiljade muškaraca i šačica žena lutali su među vatrama za kuvanje i kolima. Niko nije klicao za dobrodošlicu kada su njihove vođe ujahale.

Min ih je posmatrala preko maramice koju je pritisla na nos zbog prašine, ne zanimajući se da li Karalin posmatra šta radi. Dok su prolazili pored njih, posmatrala su ih bezvoljna i natmurena lica ljudi koji su znali da su uhvaćeni u klopku. Tu i tamo kod pojedinih kuća ukrućeno je virio nad glavama nekih muškaraca, ali ipak, činilo se da je većina odevena u ono što su mogli da pronađu, delove i deliće oklopa koji često niti su odgovarali niti su se uklapali. Mnogi ljudi, međutim, previsoki da bi bili Kairhijenjani, nosili su crvene kapute ispod svojih olupanih grudnih oklopa. Min je posmatrala gotovo neprepoznatljivog belog lava vezenog na prljavim crvenim rukavima. Darlin mora da je doveo samo nekoliko ljudi sa sobom, na dugom brodu, možda ništa više nego one koji su bili u lovačkoj družini. Karalin nije gledala ni na jednu stranu dok su jahali kroz logor, ali kad god bi prišli blizu tih ljudi u crvenim kaputima, ona bi stisnula usne.

Darlin siđe sa konja pred ogromnim ovalnim šatorom sa crvenim prugama, najvećim koji je Min ikada videla, većim od ijednog koji je ikada mogla da zamisli; na suncu je sijao poput svile, a nad svakim od ništa manje nego četiri kupasta vrha Izlazeće sunce Kairhijena lenjo je lelujalo na povetarcu, zlatno na plavom. Drndanje harfi što se čulo iz njega nadjačavalo je žamor glasova, slično gakanju gusaka. Dok su sluge odvodile konje, Darlin ponudi ruku Karalin. Posle vrlo dugog oklevanja, ona mu lagano nasloni prste na zglob, bez ikakvog izraza na licu, dopuštajući mu da je vodi unutra.

„Moja gospo suprugo?“, uz osmeh promrmlja Rand, ispruživši ruku.

Min šmrcnu i nasloni šaku na njegovu. Radije bi ga udarila. Nije imao prava da s tim zbija šale. Nije imao prava da je dovuče ovamo, bio ta’veren ili ne bio. Ovde je mogao da bude ubijen, spaljen da je! Ali je li njega bilo briga što će ona provesti ostatak života jecajući? Ona dodirnu jednu prugastu stranu šatora dok su ulazili, pa zaprepašćeno odmahnu glavom. To jeste bila svila. Pravi svileni šator!

Samo što su zakoračili unutra, osetila je kako se Rand ukočio. Darlinova smanjena pratnja, kao i Karalinina, okupila se oko njih s neiskreno promrmljanim izvinjenjima. Između četiri glavna stuba nosača dugački sklopivi stolovi stenjali su pod hranom i pićem, postavljeni na raznobojnim ćilimima što su prekrivali zemlju, a svuda je bilo ljudi – kairhijensko plemstvo u najboljoj odeći, nekolicina vojnika glave spreda obrijane i napuderisane, obični ljudi visokih zvanja, ako je suditi po kroju njihovih kaputa. Šačica pesnika muzičara šetala je kroz gomilu svirajući, upadljivi po držanju oholijem nego u bilo kog plemića koliko i po izrezbarenim pozlaćenim harfama koje su držali. Pa ipak, Minin pogled odlutao je kao privučen ka očiglednom izvoru Randove zabrinutosti, tri Aes Sedai koje su razgovarale ogrnute šalovima sa zelenim, žutim i sivim resama. Oko njih su isijavali kovitlaci slika i boja, ali tu nije bilo ničega što bi joj bilo jasno. Komešanje gomile otkrilo je još jednu ženu prijatno zaokruženog lica. Još slika, još treperenja raznih boja, ali Min je od svega primećivala samo šal sa crvenim resama koji joj je bio prebačen preko punačkih ruku.

Rand ćušnu njenu ruku pod svoju i nežno je potapša. „Ne brini“, meko joj je rekao. „Sve ide kako treba.“ Ona bi ga zapitala šta traže ovde, ali bojala se da bi joj on to i kazao.

Darlin i Karalin nestali su u gužvi, zajedno sa svojim pratiocima, ali dok je poslužitelj sa crvenim, zelenim i belim prugama na rukavima nudio Randu i Min srebrne pehare, Karalin se ponovo pojavila pokušavajući da se otrese navaljivanja čoveka uskog lica oštrih crta u jednom od onih crvenih kaputa. On je pokazivao zube njoj iza leđa, dok je ova uzimala pehar punča od jednog sluge kome je odmahnula da se udalji, a Min ostade bez daha zbog aure koja je iznenada sinula oko njega – plave, toliko tamne da je delovala skoro kao da je crna.

„Ne verujte tom čoveku, gospo Karalin“, nije uspela da se obuzda. „On će ubiti svakoga za koga pomisli da mu se našao na putu; on će ubiti iz hira, ubiće bilo koga.“ Ona čvrsto stisnu zube kako ne bi još nešto izgovorila.