Kruna mačeva

„Slušaj me, rođače.“ Karalinin tihi glas gotovo da je pukao od napetosti. Stajala je vrlo blizu, izvijajući glavu da bi ga pogledala. Iako mu je jedva dopirala do grudi, delovala je spremno da mu iščupa uši. „Ako ne koristiš nijednu od svojih posebnih smicalica“, nastavila je Karalin, „on može gadno da te povredi, čak i mačem za vežbanje, a on će to i učiniti. Nikada nije trpeo da bilo ko pipne ono što je smatrao svojim, a svakog lepuškastog mladića koji mi priđe sumnjiči da mi je ljubavnik Kada smo bili deca, gurnuo je jednog prijatelja – prijatelja! – niz stepenice i ovaj je polomio kičmu, samo zato što je nesrećni Derovin zajahao njegovog ponija bez pitanja. Odlazi, rođače. Niko te neće prezreti zbog toga; niko ne očekuje da se dečak okušava u dvoboju s majstorom sečiva. Džejsi… ili kako god da ti je ime… pomozi mi da ga ubedim!“

Min otvori usta, a Rand joj spusti prst na usne. „Ja sam ono što sam“, osmehnuo se. „I ne mislim da bih mogao da pobegnem od njega, čak i kada to ne bih bio. Znači, on je majstor sečiva.“ Raskopčavši kaput, krupnim koracima ušeta u raščišćen prostor.

„Zbog čega moraju da budu tvrdoglavi kad je to najmanje poželjno?“, razdraženo je šaputala Karalin. Min je samo mogla da klima glavom u znak slaganja sa njom.

Toram se svukao i bio je samo u košulji i čakširama, a sa sobom je nosio dva mača za vežbanje čija su „sečiva“ bila svežnjevi tankih letvica privezanih zajedno. On podiže obrvu kada vide da Rand stoji u kaputu koji je samo raskopčao. „Smetaće ti to, rođače.“ Rand samo slegnu ramenima.

Bez upozorenja, Toram baci jedan mač; Rand dočepa dugački balčak u vazduhu.

„Te rukavice će ti se klizati, rođače. Trebaće ti čvršći zahvat.“

Rand uhvati balčak obema rukama i upola se okrenu u stranu, spuštenog sečiva i sa isturenom levom nogom.

Toram raširi ruke kao da želi da pokaže kako je učinio sve što je mogao.

„Pa, makar zna kako da stane“, smejao se, a na poslednju reč sunuo je napred, ciljajući mačem za vežbanje Randovu glavu, svom snagom.

Uz glasno škljocanje uvezane letvice sudariše se sa uvezanim letvicama. Rand nije pomerio ništa osim svoga mača. Za trenutak je Toram zurio u njega, a Rand mu je mirno uzvratio pogled. Onda su otpočeli ples.

To je bio jedini naziv koji je Min smatrala odgovarajućim za te klizeće, slivene pokrete i drvene mačeve koji su treperili i vrteli se. Ona je posmatrala kako Rand vežba s najboljima koje je mogao da pronađe, ponekad i sa po dvojicom, trojicom ili četvoricom istovremeno, ali sve to nije bilo ništa u poređenju sa ovim. To je bilo tako prelepo i bilo je tako lako zaboraviti kako bi, da su te letvice bile čelik, krv tekla. Osim što nijedno sečivo, ni čelično ni drveno, nije stizalo do mesa. Napred-nazad, plesali su, kružeći jedan oko drugoga, mačevi su čas probadali, čas zasecali, Rand je napadao pa se branio, a svaki je pokret pratilo to glasno škljocanje.

Karalin je čvrsto držala Mininu ruku ne skidajući pogled sa protivnika. „I on je majstor sečiva“, zasoptala je. „Mora da jeste. Pogledaj ga!“

Min je gledala i držala se za Randov opasač i mač sa čapljom kao da su deo njega. Napred-nazad, u skladu, i šta god da je Rand mislio, Toram je već poželeo da ima svoje čelično sečivo. Hladan gnev goreo mu je na licu, dok je napadao sve jače i jače. Ipak, nijedno sečivo nije doticalo ništa osim onog drugog, no sada se Rand neprestano povlačio, mača postavljenog za odbranu, a Toram je išao napred, napadajući, dok su mu se oči sijale od ledenog besa.

Napolju je neko vrisnuo; bio je to krik čistog užasa, a ogroman šator iznenada se podiže u vazduh nestajući u gustom sivilu koje je prekrilo nebo. Magla pokulja sa svih strana, ispunjena udaljenim kricima i zapomaganjima. Tanki pipci uvijugaše u čistu izokrenutu činiju koja je ostala iza šatora. Svi su iznenađeno buljili. Gotovo svi.

Toramovo sečivo od letvica udari Randa postrance uz zvuk lomljenja kostiju, nateravši ga da se presamiti. „Mrtav si, rođače“, iskezi zube Toram, dižući svoj mač za još jedan udarac – i zaledi se piljeći s nevericom jer je deo teške sive magle nad njegovom glavom… postao čvrst. Pipak magle, moglo je to biti, debela troprsta ruka, koja je posegla nadole zatvorivši se oko punačke Crvene sestre, podigavši je u vazduh pre nego što je iko stigao da se pomeri.

Kecuejn je bila prva koja je nadvladala zaprepašćenost. Njene ruke se podigoše, zbacujući šal, šake joj se izokrenuše, a po jedna vatrena lopta kao da je iskočila iz svakog dlana, nagore, pogađajući maglu. Tamo gore, nešto iznenada buknu u plamen, jedan divlji mehur koji smesta nestade, a Crvena sestra pade nazad na videlo, ostajući s licem ka zemlji na ćilimima blizu mesta gde je Rand klečao na jednom kolenu držeći se za bok. To jest, bilo bi to s licem ka zemlji da joj glava nije bila okrenuta unazad, tako da su joj mrtve oči zurile u maglu.