Kruna mačeva

I ono malo sabranosti što je do tog trenutka preostalo u šatoru nestade tog trena. Senka je očvrsla. Vrišteći, ljudi su bežali na sve strane, prevrćući stolove, plemići su gurali sluge, a sluge su se provlačile pored plemića. Zaprepašćena, Min se probila do Randa pomoću pesnica, lakata i njegovog mača koji je koristila kao toljagu.

„Jesi li dobro?“, pitala ga je podižuči ga na noge. Iznenadila se kad je shvatila da Karalin stoji s njegove druge strane i isto tako mu pomaže. Što se toga ticalo, i sama Karalin delovala je iznenađeno.

On izvuče šaku ispod kaputa, a na svu sreću prsti mu nisu bili krvavi. Taj upola zalečeni ožiljak, tako nežan, nije se otvorio. „Mislim da je najbolje da se pomerimo“, reče on uzimajući svoj opasač sa mačem, „Moramo da izađemo iz ovoga.“ Obrnuta činija čistog vazduha bivala je primetno manja. Gotovo svi ostali već su pobegli. Spolja, u magli, čuli su se krici, gotovo trenutno prekidani, ali zamenjivali su ih novi i novi.

„Slažem se, Tomase“, oglasi se Darlin. S mačem u rukama, on se postavio između magle i gospe Karalin. „Pitanje je samo na koju stranu? A takođe i koliko daleko treba da idemo?“

„Ovo je njegovo delo“, pljunu Toram. „Al’Torovo.“ Odbacivši svoj mač za vežbanje, on ode do svog odbačenog kaputa i mrino ga navuče. Šta god da je bio, nije bio kukavica. „Džerale?“, povikao je ka magli dok je zakopčavao svoj opasač sa mačem. „Džerale, Svetlost te spalila, čoveče, gde si? Džerale!“ Mordet – Fejn – nije se odazivao, a on je nastavio da se dere.

Osim njih, jedine preostale bile su Kecuejn i njene dve družbenice, smirenih lica iako su rukama napeto prelazile preko svojih šalova. Sama Kecuejn delovala je kao da se upravo spremila da pođe u laganu šetnju. „Mislim na sever“, rekla je. „Sa te strane je bliža padina, a ako se uspnemo uz nju možda ćemo se uzdići iznad ovoga. Prekini s tim mačjim arlaukanjem, Torame! Ili je tvoj čovek mrtav ili ne može da te čuje.“ Toram joj pokaza zube, ali prestade da viče. Kecuejn kao da ga nije primećivala niti ju je bilo briga za njega, sve dok je bio tih. „Na sever, onda. Nas tri ćemo se pobrinuti za sve što vaš čelik ne može da svlada.“ Pogledala je pravo u Randa dok je to izgovarala, a on joj kratko klimnu glavom pre nego što je namestio svoj opasač za mač i isukao sečivo. Pokušavajući da se ne cereka, Min izmeni poglede s Karalin; oči druge žene bile su potpuno raskolačene. Aes Sedai je znala ko je on i bila je spremna da spreči bilo koga drugog da to sazna.

„Volela bih da nismo ostavile svoje Zaštitnike dole u gradu“, reče vitka Žuta sestra. Majušna srebrna zvonca u njenoj kosi zazvoniše dok je odmahivala glavom. Imala je zapovednički nastup skoro koliko i Kecuejn, toliko da u početku ne biste ni primetili da je lepa, osim što je to odmahivanje glavom delovalo… pa… pomalo mrzovoljno. „Volela bih da mi je Rošan ovde.“

„Krug, Kecuejn?“, upitala je Siva. Dok je glavu okretala tamo-amo da bi posmatrala maglu, sa svojim oštrim nosem i radoznalim očima ličila je na punačku svetlokosu lastavicu. Ta lastavica nije bila preplašena, ali sasvim sigurno je bila spremna da poleti. „Treba li da se povežemo?“

„Ne, Nianda“, uzdahnu Kecuejn. „Ako primetiš nešto, moraš biti sposobna da smesta udariš a ne da čekaš da mi to pokažeš. Samitsu, prekini da brineš o Rošanu. Imamo ovde tri dobra mača od kojih su dva označena čapljom, koliko vidim. To će poslužiti.“

Toram pokaza zube kada je video čaplju urezanu na sečivo koje je Rand isukao. Ako je to bio osmeh, u njemu nije bilo veselja. I njegovo sopstveno sečivo bilo je označeno čapljom. Darlinovo nije, ali on pažljivo odmeri Randa i njegov mač, a onda s poštovanjem pognu glavu, upadljivo dublje nego što je to učinio za običnog Tomasa Trakanda koji je pripadao manje važnom ogranku Kuće.

Sedokosa Zelena očito je preuzela stvari u svoje ruke, a tako je i ostalo, i pored Darlinovih pokušaja da se buni, jer on, kao i većina Tairenaca, nije baš voleo Aes Sedai, niti Torama koji, izgleda, jednostavno nije trpeo da iko osim njega izdaje naređenja. Što se toga ticalo, ni Karalin se to nije dopadalo, ali Kecuejn nije obraćala pažnju na njeno mrštenje koliko ni na glasno negodovanje muškaraca. Za razliku od njih, činilo se da Karalin ipak shvata kako nema svrhe buniti se. Čudo nad čudima bilo je što je Rand pitomo dopustio da ga postave desno od Kecuejn dok ih je sve razmeštala. Pa, ne baš sasvim pitomo – posmatrao ju je niz nos na način zbog kojeg bi mu Min opalila šamar kada bi to pokušao sa njom; Kecuejn je samo odmahnula glavom i promrmljala nešto od čega se zacrveneo u licu – ali je, makar, držao zatvorena usta. Baš tada Min je za trenutak pomislila kako će glasno objaviti svima ko je on. I možda očekivati da se ta magla povuče jer je pred njom Ponovorođeni Zmaj. On joj se osmehivao kao da je imao stav da magla po ovakvom vremenu nije ništa, pa čak ni magla koja krade šatore i ljude.