Kruna mačeva

Min odmahnu glavom, pokušavajući da kaže ne, ali činilo se da joj se jezik ne pomiče. Čula je Karalin kako mrmlja molitve. Ta je žena stajala, držeći se obema rukama Darlinu za rukav. Sam Darlin mrštio se prema Randu, kao da pokušava da shvati to što gleda.

Kecuejn se nagnula da potapše Samitsu po ramenu. „Ti si najbolja među živima, možda i najbolja koja je ikada postojala“, tiho joj je rekla. „Niko nema Isceljivanje koje bi se moglo porediti sa tvojim.“ Klimajući glavom, Samitsu je ustajala, a pre nego što se potpuno uspravila, ponovo je bila oličenje dostojanstva Aes Sedai. Kecuejn, koja se mrštila na Randa s pesnicama na bokovima, to nije bila. „Pih! Neću dopustiti da mi umreš, dečače“, režala je, a to je zvučalo kao da je on kriv za ovo. Ovog puta, umesto da pomiluje vrh Minine glave, ona joj opali čvrgu. „Diži se na noge, devojko. Ti nisi od putera – svaka budala može to da vidi – zato prestani da izvodiš. Darline, ti ćeš ga poneti. Zavoji će morati da pričekaju. Ova magla nas nikako ne napušta, zato je bolje da mi napustimo nju.“

Darlin je oklevao. Možda zbog neprestanog Kecuejninog mrštenja, a možda zbog Karalininog dlana upola podignutog ka njegovom licu, ali on iznenada vrati svoj mač u korice, gunđajući ispod glasa, pa prebaci Randa preko ramena, tako da su mu ruke i noge visile.

Min uze čapljom označeno sečivo i pažljivo ga vrati u korice koje su visile Randu sa opasača. „Trebaće mu“, rekla je Darlinu i trenutak kasnije on klimnu glavom. Bolje za njega što je tako učinio. Ona je sve svoje poverenje polagala u Zelenu sestru, a nije nameravala da bilo kome dopusti drugačije mišljenje.

„Sad budi pažljiv, Darline“, reče Karalin tim svojim grlenim glasom kada im je Kecuejn dala jasna uputstva za kretanje. „Postaraj se da budeš iza mene, a ja ću te štititi.“

Darlin se smejao dok nije počeo da sopće, a nastavio je i da se kikoće dok su se ponovo uspinjali kroz hladnu maglu i udaljene krikove, s njim, koji je nosio Randa, u sredini i ženama u krugu oko njega.

Min je znala da je sada samo još jedan par očiju, baš kao i Karalin koja se nalazila sa druge strane Kecuejn, a znala je i da nož koji je isukala nije ni od kakve koristi protiv magličastih obličja, ali Padan Fejn je možda još uvek bio živ tamo negde. Neće ponovo promašiti. Karalin je takođe isukala svoj bodež, a po pogledima koje je preko ramena bacala na Darlina, usteturanog pod Randovom težinom, možda je i ona nameravala da zaštiti Ponovorođenog Zmaja. A opet, možda ne baš njega. Žena može da zaboravi bilo koju dužinu nosa zbog tog smeha.

Oblici su se još uvek pojavljivali u magli i umirali od vatri, a jednom je nešto ogromno, pre nego što su Aes Sedai stigle da ga pokose, raspolutilo konja, koji je uplašeno njištao njima zdesna. Min je posle tog prizora prilično glasno ispraznila stomak, ali nije se ni najmanje stidela zbog toga; ljudi su umirali, ali ti ljudi su makar došli ovamo svojom voljom. Najgori vojnik mogao je juče da pobegne, da je tako bio izabrao, ali ne i taj konj. Oblici su se stvarali i umirali, i ljudi su umirali, uvek vrišteći negde u daljini, činilo se, iako se skupina još uvek saplitala o raščerečene ostatke koji su pre sat vremena bili ljudska bića. Min je počela da se pita hoće li ikada ponovo ugledati svetlost dana.

Zapanjujuće iznenadno i bez upozorenja, isteturala je na nju, jednog trenutka okružena sivilom, sledećeg na suncu koje je gorelo zlatnim sjajem na plavom nebu iznad njihovih glava, toliko sjajnim da je morala zakloniti oči. A tamo, preko brda bez drveća, možda pet milja udaljen, Kairhijen se dizao čvrst i četvrtast na sopstvenom uzvišenju. Nekako, više nije delovao stvarno.

Buljeći nazad ka ivici magle, zadrhtala je. Kao odrezani zid koji se nadnosi, pružajući se između stabala na vrhu brda, i suviše ravan, bez kovitlanja ili razređivanja. Ovde je bio samo čist vazduh, a tamo gusto sivilo. Još malo drveća, pravo pred njom, postade vidljivo, a ona shvati da magla odstupa, možda opečena suncem. Ali suviše sporo da bi to povlačenje bilo prirodno. Ostali, čak i Aes Sedai, zurili su jednako pomno koliko i ona.

Dvadeset koraka ulevo, neki čovek iznenada na sve četiri ispuza na čistinu. Prednji deo njegove glave bio je obrijan, a sudeći po olupanom grudnom oklopu koji je nosio, bio je to običan vojnik. Divlje iskolačenih očiju, činilo se kao da ih ne vidi, već je nastavio da se sapliće niz drugu stranu padine, još uvek na rukama i kolenima. Nešto dalje, udesno, pojaviše se u trku dva čoveka i žena. Ona je na prednjici haljine imala pruge u boji, ali bilo je teško proceniti koliko ih je, jer je zadigla suknje koliko god je mogla da bi brže trčala i držala je korak s muškarcima. Niko od njih nije gledao ni levo ni desno, nego su se sjurili niz padinu na drugoj strani, spotičući se, prevrćući i nastavljajući da trče čim bi se podigli.

Karalin je za trenutak posmatrala tanko sečivo svog bodeža, a onda ga je grubo gurnula nazad u korice. „I tako nestaje moja vojska“, uzdahnula je.