Kruna mačeva

Darlin, koji je još uvek držao onesvešćenog Randa na ramenima, pogleda u nju. „Jedna vojska te čeka u Tiru, ako je pozoveš.“

Ona baci pogled ka Randu, koji je visio poput vreće. „Možda“, rekla je. Darin okrenu glavu da pogleda Randa u lice, mršteći se od neugodnosti.

Kecuejn je bila sušta praktičnost. „Put je na onoj strani“, rekla je, pokazujući ka zapadu. „Njime će biti brže negoli da hodamo po prirodi. Do njega ima malo lagane šetnje.“

Lagano ne beše izraz koji bi Min upotrebila. Vazduh se činio dvostruko topliji posle hladnoće u magli; znoj ju je oblivao, a činilo se kao da joj izvlači svu snagu. Noge su joj podrhtavale. Saplitala se o ogoljeno korenje i padala naglavačke. Saplitala se o stenje i padala. Saplitala se o sopstvene čizme sa visokim potpeticama i padala. Jednom je jednostavno izgubila tlo pod nogama i otklizala se dobrih četrdeset koraka niz nekakvu padinu na turu pantalona, mašući rukama, sve dok nije uspela da se uhvati za jednu mladicu. Karalin se prućila isto toliko puta, a možda i više od nje; haljine nisu bile pravljene za ovakav način putovanja, a nije prošlo dugo – pošto se prevrnuvši se preko glave našla sa suknjama oko sopstvenih ušiju – pre nego što je zahtevala da joj Min da ime švalje koja joj je napravila kaputić i pantalone. Darlin nije padao. O, on se teturao i saplitao koliko i njih dve, ali kad god bi počeo da pada, činilo se kao da ga nešto uhvati i ispravi. U početku je pokazivao zube ka Aes Sedai, oličenje ponosnog tairenskog visokog lorda koji može da nosi Randa bez ikakve pomoći. Kecuejn i ostale pravile su se da ga ne primećuju. One nikada nisu padale; jednostavno su se šetkale, tiho međusobno ćaskajući, i uspravljale su Darlina pre nego što bi sam uspevao da to učini. Dok su stigli do puta, on je delovao i zahvalno i poluuplašeno.

Stojeći nasred širokog puta od teško nabijene zemlje, nadomak reke, Kecuejn podiže ruku da zaustavi prvo vozilo koje se pojavilo, klimava kola s upregnutim dvema ofucanim mulama, a njima je upravljao mršavi seljak u zakrpljenom kaputu koji je držao zategnute uzde, za svaki slučaj. Šta li je mislio, na koga li je naleteo? Tri bezvremene Aes Sedai, sa sve šalovima, koje kao da su trenutak ranije izašle iz kočije. Znojem natopljena Kairhijenjanka, visokog položaja sudeći po prugama na njenoj haljini, ili možda prosjakinja koja se odenula u ostatke plemićke odežde, sudeći po stanju same haljine. Vrlo upadljiv tairenski plemić, kome je znoj kapao s vrha nosa i zašiljene bradice, a preko je ramena nosio nekakvog drugog čoveka kao da je vreća žita. I ona sama. Oba kolena virila su joj iz pantalona, a beše tu i rupa na turu, koju je, hvala Svetlosti, prekrivao njen kaput, mada joj se jedan rukav držao na nekoliko končića. Bilo je tu više mrlja i prašine nego što je želela i da zamisli.

Ne čekajući nikoga, ona izvuče nož iz rukava – pokidavši većinu tih končića – i zavrte ga kako ju je Tom Merilin naučio, tako da joj se balčak izvijao među prstima dok se sečivo presijavalo na suncu. „Potreban nam je prevoz do Sunčeve palate“, objavila je, a ni sam Rand ne bi to bolje izveo. Postojali su trenuci kada je pompeznost sprečavala rasprave.

„Dete“, nabusito reče Kecuejn, „sigurna sam da bi Kiruna i njene prijateljice učinile sve što je u njihovoj moći, ali među njima nema nijedne Žute. Samitsu i Korela su zbilja dve najbolje koje su ikada postojale. Gospa Arilin vrlo nam je ljubazno ustupila svoju palatu u gradu, zato ćemo ga odvesti…“

„Ne.“ Min nije imala pojma odakle joj hrabrosti da se suprotstavi ovoj ženi. Osim što… Ovde se govorilo o Randu. „Ako se probudi…“ Zastala je da proguta knedlu; on mora da se probudi. „Ako se probudi na nepoznatom mestu, ponovo okružen nepoznatim Aes Sedai, ne mogu ni da zamislim šta bi sve mogao da napravi. Vi ne želite ni da pomišljate na to.“ Za jedan dug trenutak suočila se s hladnim pogledom, a onda Aes Sedai klimnu glavom.

„Sunčeva palata“, reče Kecuejn seljaku. „I poteraj ove tvoje vreće buva najbrže što možeš.“