Kruna mačeva

Začudo, Rand je samo protrljao obraz. „Pogrešila si, Kecuejn. On je stvaran. Siguran sam u to. Znam da jeste.“ Bilo je još veće čudo što je zvučao kao da veoma želi da ona poveruje u to.

Min oseti kako joj srce treperi zbog njega. Pomenuo joj je da čuje glasove; mora da je na to mislio. Ona podiže desnu ruku ka njemu, za trenutak zaboravljajući da u njoj drži nož, pa zausti da mu kaže nešto utešno. Mada, nije bila sasvim sigurna da li će ikada više moći bezazleno da upotrebi tu reč. Zaustila je – a Padan Fejn kao da je iskočio iz sumaglice iza Randa, dok mu se čelik presijavao u pesnici.

„Iza tebe!“, vrisnu Min, pokazujući nožem u svojoj ispruženoj ruci, istovremeno bacajući onaj koji je držala levom rukom. Kao da se sve dogodilo u istom času, upola vidljivo u zimskoj magli.

Rand poče da se okreće, izvijajući se postrance, a Fejn se isto tako izvi, da bi posegao za njim. Zbog tog izvijanja, njen nož je promašio, ali Fejnov bodež dokači Randa po levoj strani. Nije delovalo da je to išta više od prosečenog kaputa, međutim, on je vrisnuo. On je vrisnuo; bio je to zvuk od kog se Min zgrčilo srce, pa je, držeći se za stranu, pao na Kecuejn, grčevito se hvatajući za nju da bi se održao, oborivši oboje.

„Miči mi se s puta!“, povika jedna od druge dve setre – Samitsu, pomisli Min – i odjednom, Min oseti kako gubi tlo pod nogama. Trapavo je pala, gunđajući kada je raspalila o padinu zajedno s Karalin koja u dahu odvali: „Krvi mu i plamena!“

Sve istovremeno.

„Miči se!“, ponovo povika Samitsu, dok se Darlin bacao s isukanim mačem na Fejna. Koštunjavi čovek kretao se zapanjujućom brzinom, bacivši se nadole i otkotrljavši se van Darlinovog domašaja. Začudo, graktavo se smejao kada se uskobeljao na noge i otrčao u pomrčinu koja ga je gotovo odmah progutala.

Min se uspravi podrhtavajući.

Karalin je bila mnogo oštrija. „Reći ću ti samo jednom, Aes Sedai“, progovori ona hladnim glasom, besno otresajući svoje suknje, „neću dozvoliti da se neko ovako ponaša prema meni. Ja sam Karalin Damodred, visoko sedište kuće…“

Min je prestala da je sluša. Kecuejn je sedela na padini iznad, držeći Randovu glavu u krilu. To je bila mala posekotina. Fejnov bodež nije mogao ništa više osim da ga dotakne… Min se s krikom baci napred. Aes Sedai ili ne, Min je odgurnula ženu u stranu i zagrlila njegovu glavu. Oči su mu bile zatvorene, disanje isprekidano. Lice mu je gorelo.

„Pomozi mu!“, vrištala je na Kecuejn, kao odjek udaljenih krikova u magli. „Pomozi mu!“ Deo nje govorio joj je kako ovo nema baš mnogo smisla pošto ju je prethodno tako odgurnula, ali njegovo lice kao da joj je pržilo dlanove, kao da je spaljivalo razum.

„Samitsu, brzo“, reče Kecuejn, ustajući i nameštajući svoj šal. „On je izvan mog Talenta u Isceljivanju.“ Ona spusti šaku na Mininu glavu. „Devojko, teško ću pustiti ovog malog da umre pre nego što ga naučim pristojnom ponašanju. Zato prekini da plačeš.“

To je bilo vrlo čudno. Min je bila prilično sigurna da joj ta žena nije učinila ništa pomoću Moći, ali ipak joj je poverovala. Da ga nauči pristojnom ponašanju. To će biti žestoka borba. Ispuštajući njegovu glavu iz naručja, sa izvesnim oklevanjem, Min se povuče na kolenima. Vrlo čudno. Nije čak ni primetila da jeste plakala, a opet je Kecuejnino uveravanje bilo dovoljno da prekine potok suza. Šmrcajući, ona obrisa obraze nadlanicom dok je Samitsu klečala pored njega s vrhovima prstiju na njegovom čelu. Min se pitala zbog čega ova ne uzme njegovu glavu u obe šake, onako kako je to Moiraina činila.

Iznenada, Rand se zgrčio, boreći se za vazduh i tako jako se koprcajući da je oborio Žutu na leđa. Čim su njeni prsti prestali da ga dodiruju, on se primirio. Min dopuza bliže. Lakše je disao, ali oči su mu još uvek bile zatvorene. Ona mu dotaknu obraz. Hladniji nego što je bio, ali još uvek suviše vruć. I bled.

„Nešto nije u redu“, zlovoljno je mrmljala Samitsu kad je ustala, pomerila Randov kaput u stranu, dohvatila deo njegove krvlju natopljene košulje i široko rascepila lan.

Posekotina od Fejnovog bodeža, ne duža od dlana i nimalo duboka, prelazila je pravo preko starog okruglog ožiljka. Čak i na prigušenom svetlu, Min je mogla da primeti kako su ivice rane naduvene i upaljene, kao da je ta rana danima bila neobrađena. Više nije krvarila, ali trebalo bi da je nestala. To je bilo ono što je Lečenje činilo: rane su se zatvarale same od sebe pred tvojim očima.

„Ovo“, izgovori Samitsu kao da drži čas, lagano dotičući ožiljak, „liči na cistu, ali ispunjenu zlom, a ne gnojem. A ovo…“, ona pređe prstom iznad posekotine, „… izgleda kao da je puno drugačijeg zla.“ Ona se odjednom namršti na Zelenu koja je stajala nad njom, a glas joj postade naduren i odbramben. „Kada bih znala reči, Kecuejn, koristila bih ih. Nikada nisam videla ništa ovakvo. Nikada. Ali reći ću ti ovo. Mislim, da sam bila samo trenutak sporija, možda, da ti nisi prva pokušala, on bi sada bio mrtav. Ovako…“ Uz uzdah, Žuta sestra kao da se izduvala, dok joj se lice otromboljilo. „Ovako, verujem da će ipak umreti.“