Kruna mačeva

Kroz gustu maglu kretali su se u obliku šestokrake zvezde, sa Kecuejn na čelu i Aes Sedai na druga dva, a muškarci sa mačevima na ostala tri kraka. Toram se, naravno, glasno bunio što je u zaštitnici sve dok Kecuejn nije pomenula čast tamo neke zaštitnice. To ga je ućutkalo. Min nije imala ništa protiv što se s Karalin nalazi u središtu zvezde. Držala je noževe u rukama i pitala se da li će joj biti od ikakve koristi. Bila je neka vrsta olakšanja što je bodež u Karalininoj ruci podrhtavao. Makar su njene sopstvene šake bile mirne. A opet, padalo joj je na pamet da je, možda, suviše uplašena i za podrhtavanje.

Magla je bila zimski hladna. Sivilo se zatvaralo oko njih kovitlajući se, tako gusto da je bilo teško jasno razaznati ostale. Međutim, bilo je i suviše lako čuti. Urlci su dopirali kroz pomrčinu, krici muškaraca i žena, njištanje konja. Činilo se da magla umrtvljuje zvuke, da ih čini nekako šupljim, tako da su, na svu sreću, ti užasni zvuci delovali udaljeno. Magla pred njima počela je da se zgušnjava, ali vatrene lopte su smesta poletela s Kecuejninih dlanova, topeći ledeno sivilo, i zgusnutost nestade u urlajućem plamenu. Huka iza njih, svetlosti koje su se probijale kroz maglu poput munja na oblačnom nebu, nagoveštavale su da i ostale sestre delaju. Min nije imala nikakav poriv da pogleda pozadi. Ono što je videla pred sobom bilo joj je i više nego dovoljno.

Pored pregaženih šatora poluskrivenih sivom izmaglicom kretali su se pored tela, a ponekad su to bili samo delovi leševa koji nisu bili dovoljno prikriveni. Jedna noga. Nečija ruka. Čovek kome je nedostajalo sve od struka nadole. Ono što je nekada bila glava neke žene, sada se kezilo sa svog mesta, sa ugla jednih prevrnutih kola. Zemljište je počinjalo da biva nagnutije, strmije. Min ugleda prvu živu dušu osim njih i požele da se to nije ni dogodilo. Čovek odeven u jedan od onih crvenih kaputa teturao je ka njima, slabašno mašući levom rukom. Druga mu je bila otkinuta, a vlažna bela kost videla se tamo gde je trebalo da mu je polovina lica. Nešto, što su možda bile reči, penušalo mu je kroz zube; a onda se sručio. Samitsu nakratko kleknu pored njega, spuštajući prste nad krvave ostatke njegove glave. Ustajući, odmahivala je glavom, a onda je nastavila dalje. Uzbrdo i uzbrdo, sve dok Min nije počela da se pita ne penju li se oni to uz planinu, a ne uz obično brdo.

Baš ispred Darlina, magla poče da poprima oblik; bilo je to nešto čovečje visine, sastavljeno samo od pipaka i razjapljenih usta punih oštrih zuba. Visoki lord možda nije bio majstor sečiva, ali nije bio ni spor. Njegova oštrica proseče posred oblika koji se još uvek zgušnjavao, zaokrenu i raseče ga od vrha do dna. Četiri oblaka magle, gušća od okolne izmaglice, spustiše se na zemlju. „Dobro“, reče on, „Makar znamo da čelik može da preseče ove… stvorove.“

Deblje grudve magle pripojiše se počinjući ponovo da zadobijaju oblik.

Kecuejn ispruži ruku, a plamene kapi vrcale su joj iz vrhova prstiju; jedan sjajan mlaz plamena zauvek ukloni tu maglu koja se zgušnjavala. „Ali ništa više nego da ih preseče, čini se“, promrmljala je.

Napred, sa njihove desne strane, odjednom se u uskovitlanom sivilu pojavila neka žena, visoko podignutih svilenih sukanja dok je napola trčala, a napola padala na strmini, krećući se ka njima. „Hvala Svetlosti!“, vrisnula je. „Hvala Svetlosti! Mislila sam da sam ostala sama.“ Upravo iza nje, magla se zgusnula u noćnu moru zuba i kandži, nadnoseći se nad nju. Min je znala da bi Rand i sačekao, samo da je u pitanju bio muškarac.

Ruka mu se podiže pre nego što je Kecuejn stigla da se pomeri, a šipka… nečega… tečne bele vatre sjajnije od sunca… prelete iznad glave žene koja je trčala. Stvorenje jednostavno nestade. Za trenutak se video čist vazduh na mestu gde se nalazilo, a oko njega je bila plameteća ivica, dok magla nije ponovo počela da se zatvara. Za trenutak, žena se ukočila na mestu. Onda se, vrišteći punim plućima, okrenula i pobegla od njih, nizbrdo, bežeći od onoga čega se bojala i više negoli noćnih mora u ovoj magli.

„Ti!“, arlauknu Toram, toliko glasno da se Min okrenula da se suoči s njim dignutih noževa. On je stajao okrećući svoj mač ka Randu. „Ti si on! Bio sam u pravu! Ovo je tvoje delo! Nećeš me uhvatiti, al’Tore!“ Iznenada, on potrča ukoso, teturajući uzbrdo. „Nećeš me uhvatiti!“

„Vrati se!“, vikao je Darlin za njim. „Moramo se držati zajedno! Moramo…“ Nije dovršio rečenicu. Posmatrao je Randa. „Ti jesi on. Svetlost me spalila, to si ti!“ On se upola pokrenuo da se postavi između Randa i Karalin, ali bar nije pobegao.

Hladnokrvno, Kecuejn se spusti niz padinu, do Randa. I raspali mu takav šamar da mu se glava trznula unazad. Min od zaprepašćenja ostade bez daha. „Više nikada nećeš to učiniti“, reče Kecuejn. U njenom glasu nije bilo topline, samo čelika. „Čuješ li me? Ne kobnu vatru. Nikada.“