Kruna mačeva

Karalin baci pogled preko ramena dok se čova uskog lica iznenadno okretao. „To lako mogu da poverujem za Devida Henlona“, reče ona podsmešljivo. „On i njegovi Beli lavovi bore se za zlato, ne za Kairhijen, a gori su pljačkaši od Aijela. Čini se da je Andor postao prevruć za njih.“ Ovo poslednje propratio je značajan pogled Randu. „Toram mu je obećao mnogo zlata, mislim, kao i neka imanja za koja znam.“ Ona uperi pogled ka Min. „Poznaješ li tog čoveka, Džejsi?“

Min je jedino mogla da odmahne glavom. Kako bi mogla da objasni ono što je sada znala o Henlonu, da će mu ruke biti još krvavije od silovanja i ubistava dok ne umre? Kada bi samo znala kada ili ko… Ali samo je znala da će se to dogoditi. U svakom slučaju, to što ispriča svoja viđenja nikada ih ne menja. Ponekad, pre nego što je shvatila, to se događalo upravo zato što je ona to ispričala.

„Čuo sam za Bele lavove“, hladno odvrati Rand. „Potražite među njima Prijatelje Mraka i nećete se razočarati.“ Oni su bili neki od Gebrilovih vojnika; Min je znala samo toliko, ništa drugo, osim da je lord Gebril u stvari bio Rafhin. Imalo je smisla da će se u vojsci koja služi jednog od Izgubljenih naći i Prijatelji Mraka.

„A šta je s njim?“ Rand je pokazivao glavom na drugu stranu šatora, ka čoveku u dugom tamnom kaputu koji je bio prugast koliko i Karalinina haljina. Bio je izuzetno visok za Kairhijenjanina, možda manje od glave niži od Randa, vitak, širokih ramena i neverovatno zgodan s jakom bradom i malo sedih na tamnim slepoočnicama. Zbog nečega je Minin pogled privukao njegov pratilac, omalen mršav čovek u crvenom svilenom kaputu koji mu nije pristajao. On je neprekidno prelazio prstom preko zakrivljenog bodeža za opasačem, upadljivoj stvari sa zlatnim kanijama i krupnim crvenim kamenom koji mu je krasio dršku i kao da je nekako tamno upijao svetlost. Oko njega nije bilo nikakvih aura. Činio joj se pomalo poznat. Obojica su gledali prema njoj i Randu.

„To je“, ukočenim glasom procedi Karalin, „lord Toram Rijatin, lično. Kao i njegov stalni pratilac ovih dana, gospar Džeral Mordet. Odvratan mališa. Od njegovog pogleda imam želju da se okupam. Obojica čine da se osećam prljavo.“ Žmirkala je, iznenađena onim što je rekla, ali se brzo povratila. Min je imala utisak da ima malo toga što bi na duže uznemirilo Karalin Damodred. Po tome je bilo vrlo slična Moiraini. „Bila bih obazriva da sam ti, rođače Tomase“, nastavila je. „Možda si izveo nekakvo ta’verensko čudo na meni, pa možda čak i na Darlinu – mada ne mogu da prosudim u šta će se to izroditi; ništa neću da obećavam – ali Toram te strastveno mrzi. To nije bilo tako loše dok mu se Mordet nije pridružio, ali od tada… Toram bi želeo da smesta napadnemo grad, tokom noći. Ako bi ti bio mrtav, kaže, Aijeli bi otišli, ali meni se čini da mu je trenutno više stalo do tvoje smrti negoli do trona.“

„Mordet“, reče Rand. Pogled mu je bio prikovan na Torama Rijatina i mršavog čovečuljka. „Njegovo pravo ime je Padan Fejn i postoji nagrada od sto hiljada zlatnih kruna za njegovu glavu.“

Karalin gotovo ispusti pehar. „Kraljice su otkupljivane za manje od toga. Šta je učinio?“

„Razorio je moju kuću samo zato što je bila moja kuća“, Randovo lice bilo je nepomično, glas leden. „Doveo je Troloke da pobiju moje prijatelje samo zbog toga što su bili moji prijatelji. On je Prijatelj Mraka i mrtav čovek.“ Ove poslednje reči izgovorio je kroz stisnute zube. Punč se rasu po ćilimu kada mu se srebrni pehar iskrivio u šakama.

Min se osećala loše zbog njega, zbog njegovog bola – ona je čula šta je Fejn uradio u Dvema Rekama – ali spustila je ruku Randu na grudi gotovo potpuno uzrujana. Ako se pusti sada, ako bude usmeravao u prisustvu ko zna koliko Aes Sedai uokolo… „Tako ti Svetlosti, obuzdaj se“, započela je, kada se ženski glas prijatno oglasi iza nje.

„Hoćeš li me predstaviti svome visokom mladom prijatelju, Karalin?“

Min pogleda preko ramena, pravo u bezvremeno lice hladnih očiju ispod čeličnosive kose skupljene u punđu, sa koje su lelujali majušni zlatni ukrasi. Progutavši skvičanje, Min se nakašlja. Ona je pomislila da ju je Karalin odmerila jednim jedinim pogledom, ali ove hladne oči delovale su kao da znaju o njoj i stvari koje je, inače, i sama zaboravila. Osmeh Aes Sedai, koja je upravo nameštala svoj šal, nije bio ni približno ljubazan kao njen glas.

„Naravno, Kecuejn Sedai“, Karalin je zvučala potreseno, ali je umirila glas pre nego što je dovršila predstavljanje svog „rođaka“ i njegove „žene“ koji su svratili u posetu. „Ali bojim se da Kairhijen trenutno nije pravo mesto za njih“, rekla je, pošto se ponovo savladala, osmehnuvši se sa žaljenjem što neće moći duže da zadrži Randa i Min. „Složili su se da prihvate moj savet i da se vrate u Andor.“