Kruna mačeva

Ona gotovo da je digla ruke. „Pa, ne izgledaš previše ni kao budala.“ Neka uradi ono što želi. Idiot ju je odmeravao postrance, kao da nije siguran. „Rande, čim budu videli Aijele, ili će pobeći ili će zapodenuti borbu. Ako nećeš da vodiš nijednu Aes Sedai, makar povedi nekog od Aša’mana. Jedna strela i ti si mrtav, bio ti Ponovorođeni Zmaj ili kozar!“

„Ali ja jesam Ponovorođeni Zmaj, Min“, ozbiljno joj je rekao. „I ta’veren. Idemo sami. Samo ti i ja. Mislim, ako ti još uvek želiš da pođeš.“

„Nikuda ti ne ideš bez mene, Rande al’Tore.“ Suzdržala se da mu ne kaže kako bi se sapleo o sopstvene noge kada bi to uradio. Prevelika oduševljenost bila je gotovo jednako loša kao i tamna bezvoljnost. „Nanderi se ovo nimalo neće dopasti.“ Ona nije tačno znala šta se događa između njega i Devica – nešto vrlo čudno, zaista, po onome što je videla – ali bilo kakva nada da bi ga to moglo sprečiti nestala je kada se osmehnuo poput dečkića koji izvrdava majci.

„Ona neće ni znati, Min.“ Čak su mu i oči sijale! „Stalno ovo radim, a one nikada ne saznaju.“ On ispruži ruku u rukavici očekujući da ona poskoči kada je pozove.

Stvarno nije mogla ništa drugo da učini nego da ispravi svoj zeleni kaputić, baci pogled u stajaće ogledalo da bi proverila kakva joj je kosa – i da prihvati njegovu ruku. Nevolja je što je ona bila i suviše spremna da skoči čim on mahne prstom: samo je želela da se postara da on to nikada ne sazna.

U odaji za prijem, on napravi prolaz iznad Izlazećeg sunca utisnutog u pod, a ona mu dopusti da je povede kroz njega na brdovito šumsko tlo prekriveno mrtvim lišćem. Neka ptica odlete, mašući crvenim krilima. Jedna veverica pojavila se na grani i zatorokala na njih, ljutito mašući repom belog vrha.

To teško da je bila vrsta šume kakvih se sećala iz okoline Baerlona; nije bilo mnogo pravih šuma nigde u blizini Kairhijena. Većinom je drveće stajalo na četiri ili pet ili čak deset koraka razdaljine, visoki kožolisti i borovi, još viši hrastovi i drveće kakvo nije poznavala, uzdizali su se oko čistine gde su ona i Rand stajali i uz uspon koji je počinjao nekoliko koraka dalje. Čak je i šikara delovala ređe nego kod kuće; žbunje i loza i trnjika širili su se tek ponegde, kao krpice, mada pojedine nisu bile tako male. Sve je bilo smeđe i suvo. On izvuče čipkom oivičenu maramicu iz rukava i poče da briše znoj koji kao da joj se odjednom pojavio na licu.

„Na koju stranu idemo?“, pitala je. Sudeći prema suncu, sever je ležao Iza uspona, u smeru koji bi ona odabrala. Grad bi trebalo da je na sedam ili osam milja u tom pravcu. Uz malo sreće, moći će da odšetaju do tamo a da nikoga ne sretnu. Ili, još bolje, uzimajući u obzir njene čizme s potpeticom I zemljište, da se ne pominje vrućina, Rand bi mogao da odustane i napravi drugi prolaz nazad, u Sunčevu palatu. Sobe u njoj bile su hladne u poređenju sa ovim.

Pre nego što je stigao da joj odgovori, krckanje grana i lišća najavi da neko dolazi. Jahačica, koja se pojavila na dugonogom sivom škopcu sa uzdom nkrašenom svetlim resama, bila je Kairhijenjanka, niska i vitka u tamnoplavoj, gotovo crnoj svilenoj jahaćoj haljini s vodoravnim crvenim i zelenim prugama što su je pokrivale od vrata pa do ispod kolena. Znoj na njenom licu nije mogao da joj umanji lepotu, niti su joj oči zbog toga manje ličile na velike tamne bazene. Mali providan zeleni kamen visio joj je na čelu sa tankog zlatnog lančića prikačenog u crnoj kosi koja joj se u talasima spuštala na ramena.

Min zasopta, a to nije bilo zato što je žena u jednoj ruci u zelenoj rukavici opušteno nosila upola podignut lovački samostrel. Za trenutak, bila je potpuno sigurna da je to Moiraina. Ali…

„Ne sećam se da sam videla ijedno od vas dvoje u logoru“, reče žena grlenim, gotovo čulnim glasom. Moirainin glas je bio kristalan. Samostrel se spustio, i dalje opušteno, dok nije bio okrenut pravo u Randove grudi.

On nije obraćao pažnju na njega. „Palo mi je na pamet kako bih voleo da bacim pogled na vaš logor“, reče on neznatno se naklonivši. „Verujem da si ti gospa Karalin Damodred?“ Vitka žena malo nakloni glavu, naznačavajući da je to njeno ime.

Min uzdahnu sa žaljenjem, ali to nije bilo kao da je ona zbilja očekivala da Moiraina oživi. Moiraina je bila jedino njeno viđenje koje se nije ispunilo. Ali sama Karalin Damodred, jedna od vođa pobunjenika u Kairhijenu, pretendent na Sunčev presto… On mora da je stvarno povukao sve niti Šare ka sebi, kada se ona pojavila.

Gospa Karalin polako podiže samostrel na jednu stranu; tetiva glasno okinu šaljući strelu širokog vrha u vazduh.