Kruna mačeva

Kaputić za kaputićem od vezene svile vađen je i bacan u stranu preko onoga koji je nosio kada je išao na brod Morskog naroda. Jesu li se pregovori nastavili i upola tako dobro bez njegovog ta’verenskog prisustva? Da je samo imala ikakvo korisno viđenje vezano za Morski narod. Kao i uvek za njene oči, slike i aure raznih boja treperile su oko njega, većinom nestajući suviše brzo da bi ih mogla protumačiti; u ovom trenutku sve sem jedne bile su bez ikakvog značenja za nju. To jedno viđenje dolazilo je i nestajalo po stotinu puta na dan, a kad god bi Met ili Perin bili prisutni, uključivalo je i njih, a ponekad i neke druge. Ogromna senka nadvijala se nad njim, gutajući hiljade i hiljade sićušnih svetala koja su se kao svici zgušnjavala pokušavajući da ispune tamu. Danas, činilo se kao da postoje nebrojene desetine hiljada svitaca, ali i senka je delovala sve veća. Ponekad je to viđenje predstavljalo bitku sa Senkom, ali on gotovo nikada nije želeo da zna kako se odvija. Niti je ona to mogla stvarno da kaže, osim što je uvek izgledalo kao da Senka pobeđuje, do neke mere. Ona uzdahnu od olakšanja kada je videla da ta slika nestaje.

Majušni ubod krivice naterao ju je da se uzvrpolji na prekrivaču. Ona nije stvarno lagala kada ju je pitao koja viđenja je prećutala. Nije baš stvarno. Koja je svrha da mu kaže kako će gotovo sigurno propasti bez žene koja je mrtva i nestala? I ovako je previše lako tonuo u bezvoljnost. Ona mu je dizala duh, terala ga je da se seća kako da se smeje. Osim…

„Mislim da ovo i nije dobra zamisao, Rande.“ Možda je pogrešila što je to rekla. Muškarci su na mnogo načina čudna bića; jednog trenutka primaju razuman savet, a sledećeg učine upravo suprotno. Namerno rade suprotno, čini se. Zbog nečega, međutim, osećala se… zaštitnički… prema ovome visokom čoveku koji verovatno može da je podigne jednom rukom. I to bez usmeravanja.

„To je savršena zamisao“, rekao je, odbacivši plavi kaputić sa srebrnim vezom. „Ja sam ta’veren, a danas to izgleda radi u moju korist, za promenu.“ Zeleni kaputić sa zlatovezom završio je na podu.

„Zar me ne bi radije ponovo tešio?“

On se zaustavi u mestu buljeći u nju sa srmom vezenim crvenim kaputićem koji mu je, zaboravljen, visio u ruci. Ona se ponadala da nije pocrvenela. Tešenje. Odakle li mi je samo to palo na pamet?, pitala se bez glasa. Tetke koje su je gajile bile su nežne, mile žene, ali imale su vrlo jasne poglede na pristojno ponašanje. One nisu odobravale to što je ona nosila pantalone, nisu odobravale što je radila u konjušnicama, a to je bio posao koji je najviše volela, jer ju je dovodio u dodir sa konjima. Nije dolazilo u pitanje šta bi one mislile o tešenju sa čovekom za koga nije bila udata. Ako ikada budu saznale za to, dojahaće čak iz Baerlona samo da bi je odrale. I njega, naravno.

„Ja… trebalo bi da nastavim da se krećem dok sam siguran da to još uvek deluje“, rekao je polako, a onda se prilično brzo okrenuo nazad, ka ormanu. „Ovo će odgovarati“, uzviknuo je izvukavši kaputić od jednostavne zelene vune. „Nisam ni znao da je ovo ovde.“

Bio je to kaputić koji je nosio kada su se vraćali sa Dumajskih kladenaca, a ona je mogla da vidi kako mu ruke podrhtavaju dok se toga sećao. Pokušavajući da se ponaša obično, ona je ustala i otišla da ga obgrli, gužvajući kaputić među rukama dok mu je naslanjala glavu na grudi.

„Volim te“, to je bilo sve što je rekla. Kroz njegovu košulju mogla je da oseti okrugli, upola zalečeni ožiljak na levoj strani njegovih grudi. Mogla je da se seti kako ga je zadobio, kao da se dogodilo juče. To je bio prvi put da ga je držala na rukama, dok je on bio u nesvesti i gotovo mrtav.

Njegove ruke pritiskale su joj leđa, čvrsto je stežući, isterujući joj vazduh, ali onda, na njeno razočarenje, one se opustiše. Učinilo joj se da je promrmljao nešto o tome kako „nije pošteno“, ispod glasa. Je li mislio na Morski narod dok ga je ona grlila? Trebalo bi, zbilja. Merana jeste bila Siva, ali rečeno je da Morski narod može da natera Domanke da psuju. Trebalo bi da je mislio, ali… Razmislila je da li da ga šutne u cevanicu. On je nežno odgurnu i poče da navlači kaputić.

„Rande“, odlučno mu je rekla, „ne možeš biti siguran da će to imati nekakvog uticaja zato što je imalo sa Harinom. Kada bi to što si ta’veren uticalo na sve, svaki vladar bi ti do sada klečao pred nogama, uključujući i Bele plaštove.“

„Ja sam Ponovorođeni Zmaj“, razmetljivo joj je odvratio, „a danas mogu da radim šta hoću.“ Pokupivši svoj opasač za mač, on ga pričvrsti oko struka. Na njemu je ovog puta bila obična mesingana kopča. Pozlaćeni zmaj ležao je na prekrivaču kreveta. Rukavice od tanke crne kože navučene su da sakriju zlatogrive glave na gornjem delu njegovih šaka i čaplje utisnute u njegove dlanove. „Ali ne izgledam kao on, je li tako?“ Širio je ruke, osmehujući se. „Neće znati dok ne bude suviše kasno.“