Kruna mačeva

„I Dašiva, naravno.“ Čovek se trže na pomen svoga imena, kao da je do tada dremao. Bar nije blenuo razrogačenih očiju po palubi kao Flin i Narišma. Zurili su u žene. Priče su ispredane o zamamnoj lepoti žena Morskog naroda, a Rand je to svakako mogao i da primeti – hodale su kao da će pri sledećem koraku zaplesati, ljuljajući bokovima – ali on nije doveo te ljude da se naslađuju. „Držite oči otvorene“, oštro ih je opomenuo. Narišma pocrvene, ispravivši se potpuno ukočeno, pa prisloni pesnicu na grudi. Flin jednostavno otpozdravi, ali obojica su delovala opreznije. Zbog nečega, Min pogleda u njega s vragolastim osmejkom.

Harina klimnu glavom malo nestrpljivije. Jedan čovek istupi iz posade, u vrećastim zelenim svilenim pantalonama, s mačem koji je imao balčak od slonovače i bodežom zadenutim pod tkanicu. Sa više sedih u kosi od nje, isto tako je nosio po pet debelih alki u svakom uvetu. Ona mu odmahnu još nestrpljivije. „Kako ti je drago, Rande al’Tore“, rekla je.

„A, naravno“, dodade Rand kao da se upravo dosetio, „moram da imam Meranu, a i Rafelu.“ Nije bio sasvim siguran zbog čega je izabrao drugo ime – možda zato što je punačka sestra iz Tira bila jedina koja nije bila Zelena, ne računajući Meranu – ali, na njegovo iznenađenje, Merana mu se odobravajući osmehnu. Što se toga tiče, Bera je klimala glavom, a isto je činila i Fejldrin, kao i Alana.

Harina nije odobravala. Usne joj se stisnuše pre nego što je uspela da se obuzda. „Kako ti je drago“, rekla je, ali ne više tako ljubazno kao ranije.

Kada se konačno našao u kajiti na krmi, gde je sve osim nekoliko mesingom okovanih kovčega delovalo ugrađeno u zidove, Rand više nije bio siguran nije li ta žena dobila sve što je htela samim tim što ga je uvela tu. Za početak, bio je primoran da stoji poguren, čak i između greda na tavanici, ili kako god se to zvalo na brodu. On je pročitao nekoliko knjiga o brodovima, ali nijedna nije pominjala ovo. Stolica koja mu je ponuđena nalazila se u začelju uskog stola i nije mogla da se izvuče, pošto je bila pričvršćena za palubu, a kada mu je konačno Min pokazala kako da otkači dršku doručja i otvori je prema spolja kako bi seo, nogama je udarao u ploču stola. Bilo je samo osam stolica. Harina je sela u čelo, leđima okrenuta prozorima krme sa crvenim poklopcima, sa svojim vetrotragačem s leve i gospom od jedara sa desne strane, a Tavala stade pored nje. Merana i Rafela zauzeše stolice pored Šalon, dok je Min sedela levo od Randa. Dašiva, za koga nije bilo stolice, zauze mesto pored vrata, stojeći uspravljen sasvim lako, mada su i njemu grede gotovo doticale kosu. Mlada žena u jarkoplavoj bluzi, sa po jednom tananom naušnicom u svakom uvetu, donese debele šolje čaja, crnog i gorkog.

„Da okončamo ovo“, razdraženo reče Rand čim je žena izašla s poslužavnikom. On spusti šolju na sto posle jednog gutljaja. Nije mogao da ispruži noge. Mrzeo je da se nađe u malom zatvorenom prostoru. Misli o tome kako je bio presavijen u onom kovčegu sunuše mu kroz glavu, i jedino je mogao da obuzdava svoj bes. „Kamen Tira je pao, Aijeli su došli preko Zmajevog zida, svi delovi vašeg Džendai proročanstva ispunili su se. Ja sam Koramur.“

Harina se iznad svoje šolje osmehnu hladnim osmehom u kome nije bilo radosti. „To može biti tako, ako je Svetlosti drago, ali…“

„To jeste tako“, odreza Rand i pored Meraninih upozoravajućih pogleda. Ona se čak odvažila da mu ćušne nogu svojom. Ni na to nije obraćao pažnju. Zidovi kajite kao da su se nekako približavali. „Šta je razlog tvoje neverice, gospo od talasa? Ne veruješ da me Aes Sedai služe? Rafela, Merana.“ On oštro mahnu rukom.

Sve što je želeo bilo je da mu priđu i da budu viđene kako mu prilaze, ali one spustiše svoje šolje i podigoše se dostojanstveno, dolebdeše mu sa obe strane – i kleknuše. Svaka uze jednu od njegovih šaka u obe svoje i prisloni usne na nju, baš na sjajne, zlatom utisnute glave zmajeva koji su mu se uvijali oko ruku. Jedva je uspeo da prikrije sopstveno zaprepašćenje, ne skidajući pogled sa Harine. Njeno lice malo posive.

„Aes Sedai mi služe, a isto će učiniti i Morski narod.“ Rukom pokaza sestrama da se vrate u svoje stolice. Začudo, delovale su pomalo iznenađeno. „Tako kažu Džendai proročanstva. Morski narod će služiti Koramura. Ja jesam Koramur.“