Kruna mačeva

Riejna se besno okomi na njih. „Ajvera, Sumeko, sve vi, zaboravljate se! Govorite ispred Aes Sedai! Vi govorite ispred Aes Sedai!“ Ona podiže dlanove do lica, podrhtavajući. Nastupi posramljena tišina. Oči se spustiše a crvenilo u obrazima se podiže. I pored svih tih izboranih lica, i pored sve te prosede i sede kose, Elejnu su one i dalje najviše podsećale na grupu polaznica koje su uhvaćene u tuči jastucima pošto je Poslednje odzvonilo, a nadzornica polaznica ušetala u spavaonicu.

Oklevajući, Riejna je pogleda preko vrhova prstiju. „Zbilja će nam biti dopušteno da se vratimo u Kulu?“, promrmljala je iza dlanova.

Elejna klimnu glavom. „One koje mogu da nauče kako da postanu Aes Sedai imaće priliku za to, ali biće mesta za sve. Za svaku ženu koja može da usmerava."

Neprolivene suze presijavale su se u Riejninim očima. Elejna nije bila sigurna, ali učinilo joj se da je žena prošaputala: „Moći ću da budem Zelena.“ Bilo joj je vrlo teško da se suzdrži kako ne bi preletela preko i zagrlila je.

Nijedna od ostalih Aes Sedai nije pokazivala nikakve znake da se predala osećanjima, a Merilila je sasvim sigurno bila najuštogljenija. „Mogu li da postavim pitanje, Elejna? Riejna, koliko ćemo vas... prihvatiti?“ Bez sumnje, ta je stanka prekrila reči „koliko divljakuša i žena koje nisu uspele iz prve.“

Ako je Riejna to primetila ili posumnjala, ona nije obratila pažnju ili je nije bilo briga. „Ne mogu da verujem da će biti ijedne koja će odbiti ponudu“, reče ona gotovo bez daha. „Možda će nam trebati malo vremena dok sve obavestimo. Mi se držimo rasute, vidite, tako da...“ Ona se nasmejala, pomalo napeto i još uvek ne tako daleko od suza. „...tako da nas Aes Sedai ne bi primetile. Trenutno je na spisku hiljadu sedam stotina i osamdeset i tri imena.“

Većina Aes Sedai nauči da prikrije iznenađenje napadnom hladnokrvnošću, a samo su se Sarejti omakle razrogačene oči. Ona je isto tako mrmljala bez glasa, ali Elejna ju je dovoljno poznavala, pa je mogla da joj čita sa usana. Dve hiljade divljakuša! Neka nam je Svetlost u pomoći! Elejna je vrlo upadljivo nameštala svoje suknje sve dok nije bila sasvim sigurna kako može da obuzda sopstveno lice. Svetlost neka im pomogne, stvarno.

Riejna je sasvim pogrešno protumačila tu tišinu. „Očekivale ste više? Nesreće pokose po nekoliko svake godine, ili prirodna smrt, kao kod svih ostalih, a bojim se i da su se Srodnice proredile u poslednjih hiljadu godina. Možda smo bile suviše obazrive u pristupanju ženama koje su napuštale Belu kulu, ali oduvek je postojao strah, jer bi neka od njih mogla da prijavi kako je ispitivana i... i...“

„Nismo ni najmanje razočarane“, ubeđivala ju je Elejna, umirujuće mašući rukom. Razočarane? Ona gotovo da je počela da se histerično kikoće. Bilo je gotovo dvostruko više Srodnica negoli Aes Sedai! Egvena nikada neće moći da kaže kako nisam imala udela u dovođenju u Belu kulu žena koje mogu da usmeravaju. Ali ako su srodnice odbijale divljakuše... mora se držati bitnih stvari; vrbovanje Srodnica bilo je samo slučajno. „Riejna“, nežno je progovorila, „misliš li da bi sada možda mogla da se prisetiš gde se ta Zdela vetrova nalazi?"

Riejna pocrvene kao zalazak sunca. „Mi ih nikada nismo ni dotakle, Elejna Sedai. Ja ne znam zbog čega su oni bili prikupljeni. Nikada nisam čula za Zdelu vetrova, ali postoji skladište kao ono koje si opisala tamo preko...“

Negde dole, neka žena je za trenutak usmeravala. Neko je vrisnuo od najčistijeg užasa.

Elejna se smesta našla na nogama, kao i sve ostale. Odnekud ispod svoje perjane haljine Birgita izvuče bodež.

„To mora da je Deris“, reče Riejna. „Ona je još jedina ovde.“

Elejna polete napred i uhvati je za ruku kada je ova krenula ka vratima. „Još uvek nisi Zelena“, promrmljala je, a nagrada joj je bila predivan osmeh s rupicama na obrazima, iznenađen i zadovoljan i promenljiv, i sve to istovremeno. „Mi ćemo se postarati za ovo, Riejna."

Merilila i ostale poređale su se sa obe strane, spremne da prate Elejnu napolje, ali Birgita je bila na vratima pre bilo koga od njih, kezeći se dok je spuštala šaku na rezu. Elejna proguta knedlu i ne progovori ništa. To je bila čast Zaštitnika, tako su gaidini govorili; prvi da uđu, poslednji da izađu. Ali ona ipak ispuni sebe saidarom, spremna da zdrobi bilo šta što bi zapretilo njenom Zaštitniku.

Vrata se otvoriše pre nego što je Birgita mogla da podigne rezu.