Kruna mačeva

„O, Svetlosti!", zastenjala je, pa se skljokala na klupu. Zašto joj nije i to nestalo zajedno s njenom blokadom? Držeći saidar, bila je svesna svakog dodira vazduha na svojoj koži, a to je samo pogoršavalo stvari. Nije pomoglo ni što ga je otpustila. Njoj neće ponovo da pozli. Ona će imati Lana za sebe, jednom i zauvek. Ovo će još ispasti predivan dan. Kada bi samo mogla da prestane sa predosećanjem te nadolazeće oluje.

Sunce se žarilo tik iznad krovova kada je Elejna pokucala na vrata. Slavljenici su igrali i poskakivali u ulici iza nje, ispunjavajući vazduh smehom i pesmom i mirisom parfema. Rasejano, ona požele da je imala mogućnosti za stvarno uživanje u proslavi. Kostim poput Birgitinog mogao bi biti zabavan. Ili čak i onakav kakav je videla na gospi Rizeli, jednoj od Tilininih dvoranki, još jutros. Dok god bi mogla da zadrži svoju masku. Ona ponovo pokuca, ovog puta jače.

Sedokosa služavka četvrtaste vilice otvori vrata, a bes joj iznenada oboji lice kada je Elejna spustila svoju zelenu masku. „Ti! Šta ti radiš opet ovde...?“ Bes se pretvori u bolesničko bledilo kad je svoju masku spustila Merilila, a isto su učinile i Adeleas i ostale. Kako se koje bezvremeno lice pokazivalo, žena se trzala, pa čak i zbog Sarejtinog. Do tog trenutka verovatno je videla samo ono što je očekivala da vidi.

Uz iznenadan krik, sobarica pokuša da gurne i zalupi vrata, ali Birgita prolete pored Elejne, pa ih jednim udarcem ramenom, prekrivenim perjem, otvori. Služavka se zateturala nekoliko koraka, a onda se pribrala, ali bez obzira je li namerava da pobegne ili da vikne, Birgita ju je preduhitrila, dočepavši je za ruku baš ispod ramena.

„Polako“, odlučno reče Birgita. „Ne želimo nikakvu gužvu ni viku sada, je li tako?“ Izgledalo je kao da samo drži ženu za nadlakticu, gotovo podupirući je, ali sobarica je u zbilji stajala vrlo uspravljeno i vrlo nepomično. Zaprepašćeno zureći u masku ukrašenu peruškama koju je nosila njena tamničarka, ona polako odmahnu glavom.

„Kako se zoveš?“, upita je Elejna, kada su se sve nagurale u hodnik. Zatvorena vrata prigušivala su spoljnu buku. Sobaričine oči brzo su prelazile s lica na lice, kao da ne može nijedno dugo da posmatra.

„S-s-sedora.“

„Odvešćeš nas do Riejne, Sedora.“ Ovog puta, Sedora klimnu glavom. Delovala je kao da će da zaplače.

Ukočena Sedora vodila ih je uz stepenice, a pratila ju je Birgita, još uvek joj držeći ruku. Elejna je razmišljala da joj naloži da oslobodi tu ženu, ali najmanje što je želela bio je povik upozorenja i da se svi u kući razbeže na sve strane. Zbog toga je Birgita i koristila mišiće, umesto da sama Elejna usmerava. Činilo joj se da je Sedora više uplašena negoli povređena, a svi će biti makar malo uplašeni ove večeri.

„Ovde u-unutra“, reče Sedora, pokazujući glavom ka crvenim vratima. Ka vratima sobe u kojoj su Ninaeva i ona imale ono nesrećno propitivanje. Ona ih otvori i uđe.

Riejna je bila tamo, sedeći pred kaminom s uklesanih trinaest grehova, a tu je bilo još desetak žena koje Elejna nikada ranije nije susrela; zauzimale su sve stolice pred bledozelenim zidovima, znojeći se iza zatvorenih prozora i navučenih zavesa. Većina je bila odevena u eboudarske haljine, iako je samo jedna imala maslinastu kožu; većina je imala bore na licu i makar malo sedih; a svaka od njih, do poslednje, mogla je da usmerava do određene mere. Sedam ih je nosilo crvene pojaseve. Ona nije mogla da se uzdrži da ne uzdahne. Kada je Ninaeva u pravu, ona ti to napominje i napominje sve dok ne poželiš da vrištiš.

Riejna skoči na noge s licem jednako crvenim od besa kao što je bilo i Sedorino, a i njene prve reči bile su gotovo istovetne. „Ti! Kako se usuđuješ da se pojaviš...?“ Reči i bes joj istovremeno presušiše, i opet iz istog razloga, jer su za Elejnom ušle Merilila i ostale. Plavokosa žena s crvenim kaišem i izdašnim razrezom na grudima ispustila je slabašan zvuk dok su joj se oči prevrnule u glavi, a ona se, mlitavo skljokala sa svoje crvene stolice. Nijedna se nije pomerila da joj pomogne. Nijedna nije čak ni pogledala ka Birgiti, koja je dopratila Sedoru do ugla sobe i postavila je tamo. Izgledalo je kao da nijedna od njih i ne diše. Elejna oseti strašan poriv da vikne „Bu!“, samo da bi videla šta će se dogoditi.

Riejna se lelujala, bleda, i vrlo očito je bezuspešno pokušavala da se pribere. Trebao joj je samo trenutak da prouči pet hladnokrvnih Aes Sedai lica i da odluči koja od njih mora da je glavna. Ona zatetura preko pločica do Merilile, pa se baci na kolena pognute glave. „Oprosti nam, Aes Sedai.“ Njen glas je bio pun obožavanja, a tek malo čvršći od njenih kolena. U stvari, frfljala je.