Kruna mačeva

„O, ne! O, Lane, tako mi je žao! Nisam to nameravala!“ Nije bila potpuno svesna da je prešla prostor između njih; samo se našla tamo, podigavši se na prste da nežno položi dlan na njegovu povredu. Tanano tkanje svih Pet moći i njegov preplanuli obraz bio je bez mrlja. Ali možda je povređen negde drugde. Ona izatka tokove da ga Pregleda; od novih ožiljaka zgrčio joj se stomak, a bilo je tu i nešto čudno, ali inače je delovao zdrav kao mladi bik. Sem toga je bio vrlo mokar, jer ju je spašavao. Osušila ga je isto kao što je osušila sebe; voda mu se razli oko nogu. Nije mogla da prekine da ga dodiruje. Obema rukama prelazila mu je preko čvrstih obraza, preko njegovih prelepih plavih očiju, izraženog nosa, čvrstih usana, ušiju. Prstima je prošla kroz tu svilenkastu crnu kosu, vraćajući je na mesto, popravljajući pletenu kožnu traku koja ju je držala. Činilo se da njen jezik ima sopstveni život. „O, Lane“, mrmljala je. „Zbilja si ovde.“ Neko se zakikotao. Nije to bila ona Ninaeva al’Mera se ne kikoće ali neko jeste. „Ovo nije san. O, Svetlosti, ovde si. Kako?“

„Sluga u Tarezinskoj palati rekao mi je da si otišla ka reci, a tip na pristaništu pokazao mi je brodicu na koju si se ukrcala. Da Mandarb nije izgubio potkovicu, stigao bih još juče.“

„Nije me briga. Sada si ovde. Ovde si.“ Ona se nije kikotala.

„Možda je ona Aes Sedai“, promrmlja jedan od mornara, ne baš tiho, „ali ipak tvrdim da je to jedna patkica koja namerava da se baci u vučju gubicu.“

Ninaevino lice poprimi čistu grimiznu boju, a ona povuče ruke za leđa, udarivši petama o palubu. U nekoj drugoj prilici, dala bi ona tom bezobrazniku ono što zaslužuje, tu nema greške. U nekoj drugoj prilici kada bude sposobna da razmišlja. Lan joj je isterao sve drugo iz glave. Uhvatila ga je za mišicu. „Možemo da porazgovaramo nasamo u kajiti.“ Da li se to jedan od mornara smejuljio?

„Moj mač i...“

„Ja ću ih poneti“, reče ona, pokupivši tokovima vazduha stvari s palube. Jedan od ona dva glupaka jeste se smejuljio. Još jedan tok vazduha otvori vrata kajite, a ona ugura Lana i njegov mač i ostatak stvari unutra i zalupi vrata za njima.

Svetlosti, sumnjala je da je čak i Kala Koplin, tamo kod kuće, ikada bila ovoliko smela, a mnogo je trgovačkih stražara koji su znali Kaline belege s rođenja jednako dobro kao i njeno lice. Ali to uopšte nije bilo isto. Ni najmanje! A opet, neće škoditi ako bude malo manje... spremna. Ruke joj se vratiše nazad, na njegovo lice samo da mu još malo popravi kosu; samo zato a on joj nežno krupnim šakama uhvati zglobove.

„Mirela sada drži moju vezu“, tiho joj je rekao. „Pozajmila me je tebi dok ne pronađeš sopstvenog Zaštitnika.“

Smireno oslobodivši desnu ruku, ona ga ošamari preko lica što je snažnije mogla. Glava jedva da mu se pomerila, te ona oslobodi drugu ruku i njome ga ošamari još jače. „Kako si mogao?“ Kako bi sve bilo dobro odmereno, ona naglasi svoje pitanje još jednim šamarom. „Znao si da te ja čekam!“ Činilo se da je potreban još jedan, da bi naglašavanje bilo jasnije. „Kako si mogao to da mi napraviš? Kako si to mogao da joj dopustiš?“ Još jedan šamar. „Spaljen bio, Lane Mandragorane! Spaljen bio! Spalilo te do Jame usuda! Spaljen bio!“

Muškarac taj prokleti muškarac nije rekao ni reč. Ne da je i mogao, naravno. Kako bi uopšte mogao da se brani? Samo je tako stajao dok ga je ona zasipala udarcima, ne pomerajuči se, netrepćućim očima čudno ju je posmatrao, kao što se i moglo očekivati dok mu je ona crvenila obraze. Mada su njeni šamari ostavljali slab utisak na njega, a njoj su dlanovi počeli da se žare.

Smrknuta, ona stisnu pesnicu i raspali ga svom snagom u stomak. On zastenja. Slabo.

„Razgovaraćemo o ovome mirno i razumno“, reče ona odstupivši od njega. „Kao što priliči odraslima.“ Lan samo klimnu glavom, pa sede i privuče svoje čizme! Levom rukom uklanjajući pramenove kose sa lica, ona desnu zavuče iza sebe kako bi mogla da razmrda bolne prste a da on to ne primeti. Nije imao nikakvo pravo da bude tako čvrst, ne kada je ona htela da ga udari. Bilo bi suviše nadati se kako je uspela da mu načne neko rebro.

„Trebalo bi da si joj zahvalna, Ninaeva.“ Kako je taj čovek mogao da zvuči tako spokojno! Odlučno uguravši jednu nogu u čizmu, on se sagnuo da pokupi drugu, ne gledajući u nju. „Ti ne bi želela da budem vezan za tebe.“

Tok vazduha dočepa ga za kosu i bolno mu podiže glavu. „ Ako se usudiš – ako se ikada usudiš da baljezgaš one bljuvotine o tome kako ne želiš da mi daš udovičku odeždu, Lane Mandragorane, ja ću... ja ću...“ Nije mogla da smisli ništa dovoljno strašno. Da ga šutne uopšte ne bi bilo dovoljno. Mirela. Mirela i njeni Zaštitnici. Spaljen bio! Da mu odere kožu na trake, ne bi bilo dovoljno!