Kruna mačeva

Počela je da udara pesnicom o klupu sve dok nije osetila kako počinju da joj iskaču modrice, boreći se za ljutnju koja bi joj omogućila da usmerava. Neće umreti. Ne ovde. Sama. Niko neće znati gde je umrla. Neće biti groba, samo leš koji truli na dnu reke. Ruka joj pade uz pljusak. Borila se za dah. Crne i srebrne ljuspice igrale su joj u očima; činilo se da sve posmatra kroz neku cev. Nema ljutnje, smrknuto je shvatila. I dalje je pokušavala da posegne za saidarom, ali bez imalo vere da će ga dotaći, sada. Na kraju krajeva, ipak će umreti ovde. Bez nade. Bez Lana. I kada ju je sva nada napustila, trepereći na granici svesti poput plamena dogorele sveće, ona učini nešto što nije učinila nikada ranije u životu. Potpuno se predala.

Saidar poteče u nju, ispunjavajući je.

Bila je samo upola svesna da se drvenarija nad njenom glavom izvija nagore, pucajući. Uz mehuriće vazduha koji pokuljaše, poče i ona da pluta nagore, napolje kroz rupu u trupu, ka tami. Nejasno, prisećala se da bi trebalo nešto uraditi. Gotovo je mogla da se seti i šta. Da. Poče slabašno da udara nogama; pokuša da pomeri ruke da bi zaplivala. Činilo joj se da samo pluta.

Nešto je dograbi za haljinu, a panika je obuze kada pomisli na ajkule, i bodeljke i samo Svetlost zna šta još možda nastanjuje ove crne dubine. Iskrica svesti govorila joj je o Moći, ali ona se očajnički batrgala rukama i nogama, dok nije osetila da joj pesnica udara u nešto čvrsto. Na nesreću, isto tako je vrisnula, ili je bar pokušala to da učini. Ogromna količina vode koja joj je uletela u grlo sprala je vrisak, saidar, a zamalo i poslednje ostatke njene svesti.

Nešto ju je cimnulo za pletenicu, pa ponovo, a onda je bila povučena... nekuda. Više nije imala dovoljno svesti da bi se opirala, pa čak ni da se previše boji kako će biti pojedena.

Iznenada, glava joj izbi na površinu. Neke ruke uhvatiše je s leđa na kraju krajeva, ipak nije ajkula pritiskajući je jako oko rebara na vrlo poznat način. Ona se zakašlja voda joj poteče iz nosa pa se ponovo bolno zakašlja. I isprekidano udahnu. Nikada u životu nije okusila ništa slađe.

Nečija ruka uhvati je ispod brade i odjednom je ponovo bila vučena. Klonulost je ophrva. Mogla je samo da pluta na leđima, da diše i da zuri u1 nebo. Tako je plavo. Tako je prelepo. Peckanje koje je osetila u očima nije bilo samo zbog slane vode.

A onda je ponovo bila gurnuta nagore uz stranu brodice, grube ruke pod njenom zadnjicom dizale su je sve više, dok dvojica mršavih tipova, s mesinganim alkama u ušima, nisu uspeli da posegnu nadole i uvuku je na palubu. Oni su joj pomogli da pređe korak-dva, ali čim su je pustili da bi pomogli njenom spasiocu, noge joj popustiše kao da su kule od nepečenog testa.

Na drhtavim rukama i nogama, belo je gledala u mač i čizme i zeleni kaput koji je neko bacio na palubu. Ona zausti i izbaci reku Eldar iz sebe. Celu reku, činilo joj se, uz njen podnevni obrok, i njen doručak; ne bi je iznenadilo da tu vidi i nekoliko riba ili sopstvene cipelice. Upravo je čistila usta nadlanicom kada je postala svesna glasova.

„Je li moj gospodar u redu? Gospodar je bio dole vrlo dugo.“

„Zaboravi na mene, čoveče“, reče dubok glas. „Nađi nešto da ogrneš gospu.“ Lanov glas, koji je svake noći sanjala.

Razrogačenih očiju, Ninaeva jedva priguši jauk; užas koji je osetila kada je pomislila da će umreti nije bio ništa u poređenju s onim što oseća sada. Ništa! Ovo je bila noćna mora. Ne sada! Ne ovako! Ne kada liči na utopljenog pacova, klečeći sa sadržajem stomaka rasutim pred sobom!

Ne razmišljajući ona posegnu za saidarom i usmeri. Voda joj je brzo otpala sa odeće, sa kose, i sprala sve dokaze njene male nezgode u odvod. Usteturavši se na noge, ona brzo popravi razrez na grudima i potrudi se da namesti kosu i haljinu, ali namakanje u slanoj vodi i njeno brzo sušenje ostavilo je nekoliko mrlja na svili i gomilu nabora koji će zahtevati znalačku ruku s vrućim gvožđem za glačanje da se uklone. Pramenovi kose pokušavali su da joj odlete sa glave, a opali u njenoj kosi ličili su na pege po nakostrešenom repu ljutite mačke.

Nije bilo važno. Ona je bila sušti spokoj, hladna poput ranog prolećnog povetarca, smirena kao... Brzo se okrenula, pre nego što je stigao da joj priđe od pozadi i iznenadi je, da se ne bi potpuno obrukala.

Shvatila je koliko se brzo kretala tek kada je videla da Lan upravo silazi sa ograde. On je bio najlepši čovek koga je ikada videla. Potpuno mokar, u košulji i čakširama i čarapama, bio je predivan, s kosom s koje je kapalo, pripijajući mu se uz lice i ističući ga, i... Oveća ljubičasta modrica širila mu se po licu, kao od udarca. Ona stavi ruku preko usta, setivši se kako je udarila pesnicom.