Kruna mačeva

On kao da nije bio savijen unazad iskrivljenog vrata. Jednostavno je spustio ruke na kolena, pa je nastavio da je posmatra tim čudnim pogledom i rekao: „Razmišljao sam da ti i ne kažem, ali imaš prava da znaš.“ I pored toga glas mu je postao oklevajući; Lan nikada nije oklevao. „Kada je Moiraina umrla... kada se prekine Zaštitnikova veza s njegovom Aes Sedai... nastaju promene...“

Dok je nastavljao, njene sopstvene ruke joj se same od sebe obmotaše oko tela, čvrsto je grleći da ne bi drhtala. Vilica ju je bolela, jer je čvrsto stiskala zube. Ona je otpustila tok koji ga je držao, kao da je trgla ruku, otpustila je saidar, ali on se samo uspravio i nastavio je da joj izlaže sav taj užas, ni ne trepnuvši, i nastavio da je posmatra. Odjednom je razumela njegove oči, hladnije od srca zime. Oči čoveka koji je znao da je mrtav a nije mogao da natera sebe da mu to bude bitno, čoveka koji čeka, gotovo nestrpljivo, taj dugi san. Njene sopstvene oči pekle su je i bez suza.

„Eto, vidiš“, reče joj uz osmeh koji mu je dotakao samo usne; osmeh prihvatanja, „kada sve bude gotovo, ona će imati godinu ili malo više bola, a ja ću i dalje biti mrtav. Ti si pošteđena toga. To je moj poslednji dar za tebe, Mašijara.“ Mašijara. Njegova izgubljena ljubav.

„Bićeš moj Zaštitnik dok ne pronađem drugog?“ Njen sopstveni glas zapanjio ju je ujednačenošću. Ne može sada da se rasplače. Neće to učiniti. Sada, više nego ikada ranije, moraće da prikupi svu svoju snagu.

„Da“, reče joj on nezainteresovano, navlačeći drugu čizmu. On je oduvek delovao kao polupripitomljeni vuk, a njegove oči sada su činile da deluje i manje nego polupripitomljen.

„Dobro.“ Popravljajući suknje, obuzdavala je poriv da pređe preko kajite, do njega. Nije smela da mu dopusti da primeti njen strah. „Jer ja sam ga već našla. Tebe. Čekala sam i priželjkivala s Moirainom; neću s Mirelom. Ona će mi predati tvoju vezu.“ Mirela će to uraditi, makar morala da je odvuče za kosu do Tar Valona i nazad. Kad bolje razmisli, možda će je ipak odvući, čisto načela radi. „Ne govori ništa“, oštro mu je rekla kada je otvorio usta. Prstima poče da prekapa po kesi o pojasu, gde je njegov teški zlatni pečatnjak ležao zamotan, u svilenoj maramici. Uz napor, uspela je da obuzda svoj glas; on je bio bolestan, a oštre reči nikada nisu pomagale kod bolesti. Mada, to jeste bio napor; želela je da ga izriba, prvo s jedne pa onda s druge strane, došlo joj je da cima svoju pletenicu dok je ne iščupa iz korena svaki put kada bi pomislila na njega i tu ženu. Boreći se da umiri glas, ona je nastavila dalje.

„U Dvema Rekama, Lane, kada neko nekome da prsten, to dvoje postaju obrečeni.“ To je bila laž, te je ona upola očekivala da on besno skoči na noge, ali on je samo oprezno žmirkao. Sem toga, ona je čitala o ovom običaju u nekoj priči. „Dovoljno smo dugo obrečeni. Venčaćemo se danas.“

„Nekada sam se molio za to“, meko joj je odgovorio, a onda je odmahnuo glavom. „Ti znaš zbog čega to ne može biti, Ninaeva. A čak i kad bi moglo, Mirela...“

I pored svih svojih obećanja da će se obuzdati, da će biti nežna, ona prigrli saidar i ugura mu grudvu Vazduha u usta pre nego što je uspeo da prizna ono što nije želela da čuje. Dok god joj on to sam ne prizna, mogla je da se pravi kako se ništa nije ni dogodilo. Međutim, kada se bude dočepala Mirele...! Opali su joj se oštro zarili u dlan, a ruka joj odskoči od pletenice kao da se opekla. Zabavila je prste ponovo mu popravljajući kosu, dok se on uvređeno mrštio na nju razjapljenih usta. „Mala lekcija za tebe o razlici između supruga i ostalih žena“, veselo mu je saopštila. Kakav napor. „Veoma bih cenila ako ne bi u mom prisustvu ponovo pominjao Mirelino ime. Razumeš li?“

On klimnu glavom, a ona otpusti tok, ali čim je malo razradio vilicu, on reče: „Ne pominjući imena, Ninaeva, ti znaš da je ona svesna svega što osećam, preko naše veze. Ako bismo bili muž i žena...“

Pomislila je da će joj se lice istopiti od zažarenosti. Nikada nije ni pomislila na to! Prokleta Mirela! „Postoji li ikakav način da bude sigurna kako sam to ja?“, konačno je upitala, a obrazi joj gotovo buknuše u plamen. Naročito kada se naslonio na zid kajite i počeo zaprepašćeno da se smeje.

„Svetlosti mi, Ninaeva, ti si pravi jastreb! Svetlosti! Nisam se nasmejao još od...“ Njegova razdraganost izblede, a ona hladnoća, koja mu je za trenutak napustila oči, ponovo je bila tu. „Ja bih zbilja voleo kad bi to moglo biti, Ninaeva, ali...“