Kruna mačeva

„Ne“, odlučno reče ona. „Hoću da smirim svoj stomak, ne da ga nadražim.“ Brod je počeo lagano da se ljuljuška. Ona pokuša da se usredsredi na svoju odeću. Ona nije bila opsednuta odećom kao što je to Elejna ponekad bila, ali razmišljanje o svili i čipkama bilo je umirujuće.

Sve je bilo izabrano da ostavi utisak na gospu od brodovlja, da se pokuša s vraćanjem dela izgubljenog tla, koliko god da je to koristilo. Zelena svila, prošarana žutom na suknjama, zlatovez niz rukave i preko gornjeg dela haljine, sa zlatnom čipkom na porubu i oko zglobova i do same ivice razreza. Možda je on trebalo da bude zatvoreniji, kako bi je shvatili ozbiljno, ali nije imala nijedan takav. Uzevši u obzir običaje Morskog naroda, bio je više no skroman. Nesta će morati da je prihvati onakvu kakva jeste, Ninaeva al’Mera nije išla uokolo menjajući se zbog bilo koga.

Žute ukosnice sa opalima, zataknute u pletenicu bile su njene sopstvene – poklon tarabonskog parnaha, ni manje ni više – ali Tilin joj je nabavila zlatnu ogrlicu koja joj se u oblaku smaragda i bisera spuštala niz grudi. To je bilo vrednije parče nego što je ikada mogla i da pomisli da poseduje; poklon jer je dovela Meta, tako je to Tilin nazvala, što nije imalo nikakvog smisla, ali možda je kraljica mislila kako joj je potreban izgovor za tako skup poklon. Obe narukvice od zlata i slonovače pripadale su Avijendi, koja je imala iznenađujuću zalihu nakita za ženu koja je retko nosila išta više od jedne srebrne ogrlice. Ninaeva ju je pitala da joj pozajmi onu slatku narukvicu od slonovače s ružama i trnjem, koju Aijelka nikada nije nosila; na njeno zaprepašćenje, Avijenda ju je dočepala i privila na grudi kao da joj je to najdragocenije što ima, a Elejna je, zamisli, počela da je teši. Ninaeva se uopšte ne bi iznenadila kada bi videla kako njih dve plaču jedna drugoj na ramenu.

Tu se odigravalo nešto vrlo čudno, a da nije znala kako su ove dve suviše razumne za takve budalaštine, posumnjala je da je neki muškarac u korenu svega. Pa, makar je Avijenda bila suviše razumna; Elejna je očito i dalje čeznula za Random, mada je Ninaeva teško mogla da je krivi zbog...

Odjednom, osetila je talase saidara gotovo iznad sebe, u ogromnim količinama i...

... upetljana u svoje suknje, prćakala se u slanoj vodi koja joj je prelazila preko glave, mlatarajući rukama da bi išla nagore i pronašla vazduh. Glava joj se pojavi na površini, a ona poče da guta vazduh usred plutajućih jastučića, gledajući zapanjeno. Posle nekoliko trenutaka prepoznala je izobličeni oblik nad sobom kao jednu od klupa u kajiti, kao i deo zida kajite. Bila je u zatvorenom vazdušnom džepu. Nije bio velik; mogla je da dodirne oba zida a da pritom ne ispruži sasvim ruke. Ali kako...? Glasan tresak najavio je dno reke; prevrnuta kajita se zatrese i nagnu. Učinilo joj se da se vazdušni džep malo smanjio.

Prvo i prvo, pre nego što počne da bilo šta zapitkuje, bilo je da se izvuče odatle pre nego što potroši sav vazduh. Znala je da pliva dovoljno često se brčkala u jezercima Vodene šume, tamo, kod kuće njoj je samo smetalo kada bi voda počela da je ljulja. Napunivši pluća, ona se presavila i zaplivala nadole prema mestu gde mora su se nalazila vrata, neobično udarajući nogama, zbog svojih sukanja. Možda bi pomoglo da se otarasi haljine, ali uopšte nije imala nameru da se pojavi na površini reke samo u košulji, čarapama i s nakitom. Nije nameravala ni njega da ostavlja, isto tako. Sem toga, nije mogla da se oslobodi haljine a da pri tom ne izgubi kesu koja joj je visila o pojasu, a radije bi se udavila nego što bi dopustila da se izgubi ono što se nalazilo u njoj.

Voda je bila crna, bez svetlosti. Njeni ispruženi prsti udariše u drvo, a ona je opipavala rupičastu rezbariju dok nije pronašla vrata, puzala je niz njihovu ivicu i naletela je na šarku. Mrmljajući psovke u mislima, pažljivo je opipavala svoj put na drugu stranu. Da! To je ručica reze! Ona je podiže, pa gurnu. Vrata se pomeriše možda dva palca i stadoše.

Dok su joj pluća pucala, isplivala je nazad, u džep, ali samo koliko joj je trebalo da ih ponovo napuni. Ovog puta je brže pronašla vrata. Gurnula je prste kroz procep da utvrdi šta pritiska vrata. Oni potonuše u blato. Možda će moći da malo prokopa, ili... opipala je malo više. Još blata. Dok joj je panika rasla, prelazila je prstima od dna pukotine sve do vrha, a onda, odbijajući da poveruje, od vrha do dna. Blato, čvrsto lepljivo blato od početka do kraja.

Ovoga puta, kada se vratila u džep, dočepala je ivicu klupe koja je bila nad njom i visila je teško dišući, dok joj je srce divljački udaralo. Vazduh je bio nekako... gušći.

„Neću da umrem ovde“, mrmljala je. „Neću da umrem ovde!“