Kruna mačeva

Vrlo brzo Merilila je bila ta koja je izgledala kao da će se onesvestiti od iznenađenja, a čak ni Adeleas i Vandena nisu bile daleko od toga. Ali sve one su samo nastavile da govore: „Da, Elejna“, ili „Ako ti tako kažeš, Elejna.“ Možda će od sada sve nastaviti glatko da teče.

Nosiljka se ljuljala kroz gomilu slavljenika na šetalištu uz reku kada je Mogedijen primetila tu ženu. Lakej u zelenom i belom pomagao joj je da izađe iz kočije na jedno od pristaništa. Široka perjana maska prekrivala joj je lice mnogo više nego Mogedijenina sopstvena, ali ona bi prepoznala taj odlučan korak, prepoznala bi tu ženu, iz bilo kog ugla i pod bilo kakvim osvetljenjem. Izrezbareni zasloni, koji su služili kao prozori na zatvorenoj nosiljki, sasvim sigurno nisu predstavljali nikakvu prepreku. Dva momka sa mačevima o bokovima stumbali su se s krova kočije da bi pratili maskiranu ženu.

Mogedijen udari pesnicom u jednu stranu nosiljke povikavši: „Stoj!“ Nosači su se tako brzo zaustavili da se gotovo presamitila unapred.

Gomila se muvala uokolo, poneki su psovali njene nosače jer su se našli na putu, neki su spontano vikali. Ovde dole, pored reke, gomila je bila dovoljno razređena tako da je mogla da posmatra kroz praznine u njoj. Brodić koji se otisnu sa pristaništa delovao je prilično upadljivo; krov na krmi male kajite bio je obojen u crveno; nije primetila taj detalj ni na jednom drugom koji je stajao pored kamenog pristaništa.

Ona ovlaži usne, podrhtavajući. Moridinova uputstva bila su izričita, cena neposlušnosti bila je i preterano istaknuta. Ali malo zadržavanje ne može da naškodi. Ne, ako on nikada ne sazna za njega, u svakom slučaju.

Širom otvorivši vrata, ona izađe na ulicu i brzo pogleda uokolo. Tamo; ta gostionica, koja gleda pravo na pristaništa. I na reku. Podigavši suknje, ona požuri ka njoj ni najmanje se ne plašeći da će joj neko uzeti nosiljku; dok ne bude skinula mreže Prinude sa njih, nosači će svakom ko bude pitao reći da su zauzeti, i stajaće tamo sve dok ne pomru od gladi. Pred njom se otvarao čist prostor dok su ljudi i žene s perjanim maskama odskakali u stranu pre nego što bi i stigla do njih, odskačući s kricima dok su se hvatali za mesta gde su, kako su mislili, bili ubodeni. Kao što su i bili; nije bilo vremena za tkanje pogodnih mreža na toliko umova, ali gomila iglica izatkanih od vazduha sasvim je lepo ovom prilikom poslužila.

Punačka gostioničarka u Veslačkom ponosu gotovo da je i sama poskočila kada je ugledala Mogedijen kako uleće u njenu zajedničku sobu zaogrnuta veličanstvenom grimiznom svilom ukrašenom zlatovezom i crnom svilom što se tako bogato presijavala, kao da je i sama od zlata. Njena maska bila je oblak potpuno crnog perja s oštrim crnim kljunom; vrana. To je bila Moridinova šala, njegovo naređenje, kao što je, u stvari, bila i haljina. Njegove boje bile su crna i crvena, rekao joj je, a ona će ih nositi dok mu služi. Bila je u livreji, koliko god raskošnoj, a došlo joj je da ubije svakoga ko je u njoj vidi.

Umesto toga, ona brzo izatka mrežu na gostioničarki punačkih obraza, te je natera da se smesta uspravi i da iskolači oči. Nije bilo vremena za istančanost. Na Mogedijeninu zapovest da joj pokaže krov, žena ustrča uz stepenice bez ograde na jednoj strani sobe. Teško da je iko od pijanaca uvijenih u perje primetio išta čudno u gostioničarkinom ponašanju, pomisli Mogedijen smejuckajući se. Veslački ponos verovatno nikada nije imao gosta kao što je ona.

Na ravnom krovu, ona brzo odvaga opasnost puštanja gostioničarke da živi naspram ubijanja iste. Leševi uvek nekako uspevaju da upru prstom, pre ili kasnije. Ako želiš da ostaneš tiho skriven u senkama, ne ubijaš osim ako nisi u potpunosti primoran na tako nešto. Užurbano, ona popravi mrežu Prinude, rekavši ženi da se vrati u svoju sobu, da ode na spavanje i da zaboravi kako ju je ikada videla. Uz svu ovu žurbu, moguće je da će gostioničarka izgubiti ceo jedan dan, ili da će se probuditi nešto usporenije pameti nego što ju je imala ranije toliko toga u Mogedijeninom životu bilo bi toliko lakše da je imala bolji Talenat za Prinudu ali, u svakom slučaju, ta žena je požurila da se udalji, revnosna da je posluša, te ju je ostavila samu.

Kad se vratnice na prljavom krovu od belih pločica uz tresak spustiše, Mogedijen zastenja od iznenadnog osećaja da je po umu miluju prsti, opipavajući joj dušu. Moridin je to radio povremeno; podsetnik, govorio je, kao da joj je trebao ijedan više. Gotovo da je počela da ga traži uokolo; koža joj se naježila kao od iznenadnog ledenog povetarca. Dodir nestade, a ona se ponovo strese. Dolazeći ili odlazeći, u svakom slučaju ju je podsetio. Sam Moridin mogao je da se pojavi bilo gde i bilo kada. Hitnja.