Kruna mačeva

„Može i zbiće se“, prekinula ga je. Muškarci su nekako uvek uspevali da nadvladaju, samo ako se puste da predugo pričaju. Ona mu se posadi na kolena. Još uvek nisu bili venčani, to je tačno, ali on je bio mekši od tvrdih klupa ove brodice. Malo se nameštala dok se nije postavila kako treba da bi joj bilo udobno. Pa, bar nije tvrđi od klupa, u svakom slučaju. „Mogao bi da se pomiriš s time, Lane Mandragorane. Moje srce pripada tebi, a ti si priznao da tvoje pripada meni. Ti pripadaš meni, a ja te neću pustiti da odeš. Bićeš moj Zaštitnik i moj muž, i to dugo. Neću ti dopustiti da umreš. Razumeš li čo? Mogu ja da budem i tvrdoglava, samo ako je potrebno.“

„Nisam to primetio", reče on, a ona skupi oči. Njegov je glas zvučao užasno... suvo.

„Samo da znaš“, odlučno mu je rekla. Izvijajući vrat, ona virnu kroz rupičastu rezbariju na trupu, iza njega, a onda se ispružila da virne kroz otvor na prednjem delu kajite. Dugačka kamena pristaništa koja su se granala s kamene obale, prolazila su pored njih; sve što je mogla da vidi bilo je još pristaništa, kao i grad koji je svetlucao, beo na poslepodnevnom suncu. „Kuda to idemo?“, promrmljala je.

„Rekao sam im da nas vrate na obalu čim te budem imao na palubi", reče joj Lan. „Činilo mi se da je najbolje što pre se ukloniti s reke."

„Ti...?“ Sklopila je zube i čvrsto ih je stisnula. On nije znao kuda je ona hitala, ni zašto; učinio je najbolje što je mogao sa onim što je znao. A on joj jeste spasao život. „Ne mogu još uvek da se vratim u grad, Lane!“ Pročistivši grlo, promenila je način obraćanja. Koliko god da je morala biti nežna prema njemu, ovoliko sirupa nateraće je da ponovo povraća. „Moram da odem do broda Morskog naroda, do Vetrotrkača.“ Ovo je mnogo bolje; opušteno, ali ne previše, a ipak odlučno.

„Ninaeva, bio sam tačno iza tvoje brodice. Video sam šta se dogodilo. Bila si pedeset koraka ispred mene, a onda pedeset koraka iza, tonući. To mora da je bila kobna vatra.“ Nije morao ništa više da joj kaže; ona je to izgovorila mesto njega, i to posedujući mnogo više znanja nego on.

„Mogedijen“, zaspotala je. O, mogao je to da bude bilo ko drugi od Izgubljenih, ili možda neko iz Crnog ađaha, ali ona je znala. Pa, već je pobeđivala Mogedijen, ne jednom nego dva puta. Može to uraditi i treći put, ako bude neophodno. Njeno lice očito nije pokazivalo njenu ubeđenost.

„Ne boj se“, reče Lan dotakavši je po obrazu. „Nemoj nikada da se plašiš kada sam ja u tvojoj blizini. Ako treba da se suočiš s Mogedijen, ja ću se postarati da si dovoljno ljuta za usmeravanje. Izgleda kao da sam nadaren za nešto takvo.“

„Nikada nećeš uspeti da me opet naljutiš“, započela je a onda se zaustavila, buljeći u njega širom razrogačenih očiju. „Nisam ljuta“, reče polako.

„Ne, sada, ali kada ti bude potrebno...“

„Nisam ljuta“, smejala se. Počela je oduševljeno da mlatara nogama i da od sreće dobuje pesnicama po njegovim grudima, smejući se. Saidar ju je ispunio, ne samo životom i uživanjem, nego ovog puta i divljenjem. Paperjastim tokovima Vazduha, ona poče da mu miluje obraze. „Nisam ljuta, Lane“, prošaputala je.

„Tvoja blokada je nestala.“ On se cerio, deleći njeno uživanje, ali taj kez nije doneo toplinu njegovim očima.

Ja ću se starati za tebe, Lane Mandragorane, obećala je bez glasa. Neću ti dopustiti da umreš. Naslanjajući se na njegove grudi, ona je pomislila da ga poljubi, pa čak... Ti nisi Kala Koplin, odlučno je rekla samoj sebi.

Iznenada, pogodi je užasna misao. Još užasnija jer joj ranije nije pala na pamet. „Veslači?“, upitala je tiho. „Moji telohranitelji?“ Bez reči, on odmahnu glavom, a ona uzdahnu. Telohranitelji. Svetlosti, njima je trebala njena zaštita, a ne obrnuto. Još četiri smrti koje treba položiti Mogedijen pred noge. Četiri povrh drugih hiljadu, ali ove su bile lične, bar što se nje ticalo. Pa, ona nije nameravala da se obračunava s Mogedijen baš ovog trenutka.

Uspravivši se na noge, počela je da proverava šta može da učini sa svojom odećom. „Lane, hoćeš li okrenuti veslače? Reci im da veslaju svom snagom.“ Kako sada stvari stoje, ona neće videti palatu pre nego što padne noć. „I pronađi ima li ijedan od njih nešto poput češlja.“ Nije mogla da se suoči s Nestom u ovakvom stanju.

On podiže svoj kaput i mač, pa joj se pokloni. „Po tvojoj zapovesti, Aes Sedai.“

Napućenih usana posmatrala je kako se vrata zatvaraju za njim. Ismejavao ju je, je li? Mogla je da se kladi kako neko na Vetrotrkaču može da obavi venčanje. A po onome što je videla od Morskog naroda, mogla je da se opkladi kako će se Lan Mandragoran naći u situaciji da obećava kako će činiti ono što mu se naloži. Videće ona ko će se tada smejati.

Kriveći se i ljuljajući, brod poče da se okreće, a sa njim se podignu i njen stomak.