Kruna mačeva

Nadiranje njegove septe pretvorilo se u poplavu algai’d’sisvai kojima nije stvarno verovao, muškaraca koji su napustili sopstvene klanove jer nisu verovali da je Rand al’Tor zbilja Kar’a’karn. Merik nije bio siguran u šta on sam veruje, ali čovek ne napušta svoju septu, ni klan. Ovi su ljudi sebe nazivali Mera’din, Bezrodni, što je bilo ime koje im je odgovaralo a on je imao dve stot...

Rupa se iznenada zatvorila u uspravan srebrni prorez koji proreza desetoricu Bezrodnih. Delovi im popadaše po padini – ruke, noge. Prednja polovina nekog čoveka dokliza gotovo do Merikovih stopala.

Piljeći u mesto gde se rupa nalazila, palcem je pritiskao tačku. To je bilo beskorisno, znao je to, ali... Darin, njegov najstariji sin, bio je jedan od Kamenih Pasa koji su ostali kao zaštitnica. Oni bi bili poslednji koji bi prošli. Sarejla, njegova najstarija ćerka, ostala je s Kamenim Psom zbog kojeg je razmišljala o ostavljanju koplja.

Njegove se oči susretoše sa Direlinim, zelenim i prelepim kao i onog dana kada mu je položila venac pred stopala. I pripretila mu da će mu prerezati grkljan ako ga ne bude podigao. „Možemo da sačekamo“, meko joj je rekao. Mokrozemac je rekao tri dana, ali možda je pogrešio. Ponovo je palcem pritisnuo tačku. Direla mirno klimnu glavom; nadao se kako neće biti potrebe da plaču jedno drugom u naručju kad budu ostali nasamo.

Jedna Devica dotrčala je niz padinu odozgo, užurbano spuštajući veo, i zbilja teško dišući. „Meriče“, obratila mu se Nejajsa, ne sačekavši ni da je on vidi, „ima kopalja na istoku, samo nekoliko milja udaljenih, i trče pravo ka nama. Mislim da su Rejn. Ima ih najmanje sedam ih osam hiljada.“

Mogao je da vidi kako i ostali algai’d’sisvai trče ka njemu. Mladi član Orlujske braće, Kejrdin, klizao se da bi se zaustavio, a progovorio je čim ga je Merik video. „Vidim te, Meriče. Ima kopalja na manje od pet milja ka severu i mokrozemaca na konjima. Možda po deset hiljada od svakih. Ne mislim da se iko od nas odao, ali neka od kopalja okrenula su se ka nama.“

Merik je znao i pre nego što je prosedi vodotragač po imenu Lejrad otvorio usta. „Koplja stižu preko brda tri ili četiri milje ka jugu. Osam hiljada ili više. Neki među njima videli su neke od dečaka.“ Vođe nikada ne trače reči, a on nikada ne bi rekao koji je to dečak bio, što je uistinu za Lejrada mogao biti svako ko nije imao sedih vlasi.

Nije bilo vremena za suvišne reči, Merik je to znao. „Hamale!“, povikao je. Nije bilo vremena ni za pristojno obraćanje kovaču.

Krupni je čovek znao da nešto ne valja; uspentrao se uz padinu, verovatno krećući se brže negoli ikada otkako je prvi put uzeo čekić.

Merik mu pruži kocku. „Moraš da pritiskaš crvenu tačku i da nastaviš da je pritiskaš, bez obzira šta se bude dešavalo, bez obzira koliko će trebati toj rupi da se otvori. To je jedini izlaz koji bilo ko od vas ima.“ Hamal klimnu glavom, ali Merik nije ni sačekao da mu ovaj kaže kako će to biti urađeno. Hamal će razumeti. Merik dotaknu Direlin obraz, ne obazirući se na to koliko ih očiju posmatra. „Hladu moga srca, moraš se pripremiti da navučeš belo.“ Njena ruka posegnu ka dršci noža koji joj beše za pojasom – ona je bila Devica kada mu je načinila venac – ali on odlučno odmahnu glavom. „Ti moraš da živiš, ženo moja, gospodarice krova, da održiš zajedno ono što preostane.“ Klimajući glavom, ona mu priljubi vrhove prstiju na obraz. Bio je zaprepašćen; ona se uvek ponašala veoma zatvoreno na javnim mestima.

Podigavši svoj veo, Merik zamahnu jednim od kopalja visoko iznad glave. „Mošejni!“, zaurlao je. „Plešimo!“

Uz padinu su ga pratili, muškarci i Device, gotovo hiljadu jaki, ako se uračunaju i Bezrodni. Možda bi mogao i njih da uračuna u septu. Uz padinu i zapadno; na toj su strani bili najbliži i najmalobrojniji. Možda će im to omogućiti dovoljno vremena, iako nije stvarno verovao u to. Pitao se je li Sevana znala za ovo. Ali, svet je postao veoma čudan otkada se pojavio Rand al’Tor. Međutim, neke stvari nisu mogle da se promene. Smejući se, on zapeva.

„Zalij koplja dok sunce izranja,
Zalij koplja kad sunce zapada.
Zalij koplja; ko se boji umiranja?
Zalij koplja; ne znam takvog sada!“

Pevajući, Mošejn Šaidoi trčali su na svoj ples smrti.

Mršteći se, Grendal je posmatrala kako se prolaz zatvara iza poslednjih Džumaji Šaidoa. Džumaji i mnogo Mudrih. Za razliku od ostalih, Samael nije naprosto privezao ovu mrežu da bi se na kraju raspala. Bar je pretpostavljala da ju je držao do kraja. U suprotnom, zatvaranje, tačno iza peta poslednjeg čoveka odenutog u smeđe i sivo, bilo bi suviše srećna slučajnost. Smejući se, Samael je odbacio džak u kome se još uvek nalazilo nekoliko tih beskorisnih parčića kamena. Njenog sopstvenog, potpuno praznog, odavno se oslobodio. Sunce je počivalo nisko iza planina na zapadu, svetleća crvena polulopta.