Kruna mačeva

Taj ga je glas plašio; u snovima je dozivao Lijusa Terina, a zvuci su odjekivali kroz gustu maglu u kojoj su se pomerali razni oblici, a ljudi i konji su umirali uz vrisak, u magli po kojoj ga je Kecuejn uporno pratila dok je on trčao, teško dišući. Alana je pokušavala da ga primiri, ali i ona se bojala Kecuejn; mogao je da oseti njen strah isto onoliko snažno koliko i sopstveni. Glava ga je bolela. Osećao je saidin. Neko je držao saidin. Je li to bio on? Nije znao. Borio se da se probudi.

„Ubićeš ga“, vikala je Min. „Neću ti dopustiti da ga ubiješ!“

Otvorio je oči i nad sobom ugledao njeno lice. Ne gledajući u njega, držala je njegovu glavu u šakama i pokazivala zube nekome ko je bio udaljen od kreveta. Oči su joj bile crvene. Bejaše plakala, ali je prestala. Da, bio je u sopstvenom krevetu, u svojim odajama u Sunčevoj palati. Mogao je da vidi i teške četvrtaste stubove kreveta ukrašene klinovima od slonovače. Odevena u svilenu svetložutu bluzu i bez kaputa, Min je ležala preko lanenog čaršava koji ga je pokrivao do grla, zaštitnički obavijena oko njega. Alana se bojala; to je ležalo, podrhtavajući, u njegovom malom mozgu. Bojala se za njega. Zbog nečega je bio siguran u to.

„Mislim da se probudio, Min“, nežno se oglasila Amis.

Min pogleda nadole a njeno lice, okruženo tamnim kovrdžama, odjednom zasvetle od iznenadnog osmeha.

Pažljivo – jer se još uvek osećao slabašno – uklonio je njene ruke i seo. U glavi mu se užasno vrtelo, ali on je naterao sebe da se ne zavali ponovo nazad na jastuke. Krevet mu je bio izgužvan.

S jedne strane stajala je Amis, iza koje su se nadnosile Bera i Kiruna. Amisine suviše mladolike crte lica nisu ništa pokazivale, ali ona je zabacila dugu belu kosu i namestila tamni šal kao da se sređuje posle velikih napora. Spolja gledano, dve Aes Sedai delovale su dostojanstveno, ali sa odlučnom smirenošću – kraljica spremna da se bori za svoj tron i seljanka spremna da se bori za svoje imanje. Čudno je bilo što, ako je ikada video neko troje da se drže zajedno – i ne samo fizički – to su bile njih tri, rame uz rame kao jedna.

Na drugoj strani kreveta, Samitsu, s tim srebrnim zvončićima u kosi i vitka sestra gustih crnih obrva i podivljale vrane kose stajale su pored Kecuejn, koja je držala pesnice na bokovima. Samitsu i Aes Sedai vrane kose nosile su šalove sa žutim resama, a čeljusti su im bile čvrsto stisnute koliko i Beri i Kiruni, ali naspram Kecuejninog nepokolebljivog pogleda sve četiri delovale su kao da se nećkaju. Dve grupe žena nisu zurile jedna u drugu, nego u muškarce.

U podnožju kreveta stajao je Dašiva, kome su srebrni mač i crveno – zlatni zmaj svetlucali na okovratniku, sa Flinom i Narišmom, mrkih lica, koji j su pokušavali da istovremeno posmatraju obe strane kreveta. Džonan Adli stajao je iza njih, a jedan rukav njegovog crnog kaputa delovao je oprljeno. Saidin je ispunjavao svu četvoricu, činilo se gotovo do prelivanja. Dašiva je držao gotovo onoliko koliko je Rand mogao. Rand pogleda ka Adliju, koji i kratko klimnu glavom.

Rand je odjednom shvatio da na sebi nema ništa ispod čaršava koji mu je pao do struka, a da iznad nema ničega osim zavoja po sredini. „Koliko sam dugo spavao?“, upitao je. „Kako to da sam još uvek živ?“ Oprezno je dodirnuo blede poveze. „Fejnov bodež potiče iz Šadar Logota. Jednom sam video kako je ubio čoveka trenutak pošto ga je zagrebao. Umro je brzo i umro je mučno.“ Dašiva progunđa psovku u kojoj se nalazilo i ime Padana Fejna.

Samitsu i druga Žuta iznenađeno razmeniše poglede, ali Kecuejn samo klimnu glavom, a zlatni ukrasi oko njene čeličnosive punđe se zaljuljaše. „Da. Šadar Logot; to objašnjava nekoliko stvari. Možeš zahvaliti Samitsu što si još uvek živ, kao i gosparu Flinu.“ Ona nije pogledala ka čupavom prosedom čoveku s belim čuperkom, ali on se iskezio kao da mu se poklonila; uistinu, na Randovo iznenađenje, Žute mu se jesu naklonile pokretom glave. „Koreli, ovoj ovde, naravno“, nastavila je Kecuejn. „Svako od njih obavio je svoj deo, uključujući nešto za šta mi se čini da nije izvedeno od Slamanja.“ Glas joj postade preteći. „Bez sve troje, ti bi dosad bio mrtav. Još uvek možeš da umreš ako ne dopustiš da budeš vođen. Moraš da se odmaraš, bez ikakvog naprezanja.“ Iznenada, njemu stomak zakrča, vrlo glasno, a ona dodade: „Uspeli smo da ti damo samo malo vode i supice otkada si bio povređen. Dva dana bez hrane je predugo za bolesnog čoveka.“

Dva dana. Samo dva. Izbegavao je da pogleda Aldija. „Ustajem“, rekao je.