Kruna mačeva

„Odmah se stvorio tamo?“, s nevericom upita Rand, ali onda je shvatio. Bio je siguran kako će Samael ostati na sigurnom, u Ilijanu, iza odbrana izatkanih pomoću Moći, ako bi pomislio kako će morati da se suoči sa Random. Previše je Izgubljenih to pokušalo, a većina je sada bila mrtva. I pored svega Rand se nasmejao – i morao je da se uhvati za bok, smejanje je bolelo. Sve te zamršene varke kako bi uverio Samaela kako neće biti nigde drugde negoli s Armijom koja napada, kako bi ga izmamio iz Ilijana, a sve je to postalo nepotrebno zbog noža u šaci Padana Fejna. Dva dana. Za to vreme, svi koji su imali doušnike u Kairhijenu – što je sasvim sigurno važilo i za Izgubljene – znali su da Ponovorođeni Zmaj leži na ivici smrti. Misliti drugačije bilo je kao i raspaljivati vatru vlažnim drvetom. „Ljudi kuju zavere, a žene spletkare, ali Točak tka kako Točak želi“; tako su govorili u Tiru. „Nastavi“, rekao je. „Mor je bio s vama prošle noći?“

„Da, moj gospodaru Zmaju; Fedvin dolazi svake noći, baš kao što bi i trebalo. Prošle je noći bilo očito kao Ibenov nos da ćemo danas stići do utvrda.“

„Ja ništa od ovoga ne razumem.“ Dašiva je zvučao uznemireno; jedan mišić na obrazu mu je poigravao. „Namamio si ga napolje, ali zbog čega? Čim bude osetio da usmerava neki čovek koji je blizu tvoje snage, zbrisaće nazad u Ilijan među svoje zamke i stupice, kakve god da je načinio. Tamo nećeš moći da ga uhvatiš. Znaće kada se prolaz otvori bilo gde unutar milje od grada.“

„Možemo da spasemo vojsku“, izlete Adliju, „to je ono što možemo da učinimo. Vejramon je još uvek izvodio napade na tu utvrdu kada sam otišao, a Samael svaki isecka na parčiće, bez obzira na to šta Iben ili ja možemo da učinimo.“ On pomeri ruku s nagorelim rukavom. „Moramo da zadajemo protivudarce i da smesta bežimo, pa čak i tako gotovo da nas je spalio tamo gde smo stajali, više no jednom. I Aijeli imaju žrtve. Oni se bore samo sa Ilijancima koji izađu – druge brdske tvrđave mora da su ispražnjene, toliko ih je nadiralo kada sam otišao – ali svaki put kada Samael vidi da nas se skupilo pedesetak, Aijela ili bilo koga drugog, on ih naprosto raščereči. Da su tamo trojica kao on, pa čak i samo dvojica, nisam siguran da bih ikoga zatekao živog kada se vratim.“ Dašiva je piljio u njega kao da vidi luđaka, a Adil se iznenada stresao, kao da je osetio slabost svog jednostavnog crnog okovratnika u poređenju s mačem i zmajem uz vrat starijeg čoveka. „Oprosti mi, Aša’mane“, promrmljao je posramljeno, a onda je još tišim glasom dodao, „ali makar možemo da ih spasemo.“

„I hoćemo“, uveravao ga je Rand. Samo ne onako kako je Adil očekivao. „Svi ćete mi vi pomoći da danas ubijem Samaela.“ Samo je Dašiva delovao iznenađeno; ostali su samo klimnuli glavama. Njih više nisu plašili ni Izgubljeni.

Rand je očekivao raspravu s Min, možda zahtev da pođe s njim, ali ona ga je zaprepastila. „Očekujem da ne želiš da iko sazna kako si otišao pre nego što to bude neophodno, čobanine?“ On klimnu glavom, a ona uzdahnu. Možda se i Izgubljeni oslanjaju na golubove i doušnike kao i svi ostali, ali biti previše siguran u to moglo bi biti smrtonosno.

„Ako bi Device znale, tražile bi da pođu i one, Min.“ One bi to želele, a on bi imao mnogo muke da ih odbije. Ako bi i mogao da ih odbije. A opet, nestanak Nandere i onih koje su bile na straži bio bi suviše upadljiv.

Min ponovo uzdahnu. „Pretpostavljam da bih mogla da odem i proćaskam s Nanderom. Možda ću uspeti da ih zadržim tamo u hodniku jedno sat vremena, ali nimalo neće biti zadovoljne mnome kada budu saznale.“ On se zamalo ponovo nasmejao, ali se setio svoje rane; sasvim sigurno neće biti zadovoljne ni njom ni njime. „Da budem tačnija, seljačiću, Amis neće biti zadovoljna, a ni Sorilea. U šta ja dopuštam da me ti uvaljuješ!“

On je taman zaustio da joj kaže kako nije tražio od nje da uradi bilo šta, ali pre nego što mu je ijedna reč prešla preko usana, ona mu se primakla vrlo blizu. Posmatrajući ga kroz duge trepavice, spustila mu je šaku na grudi lupkajući prstima. Toplo se osmehivala, a glas joj je bio nežan, ali ti su je prsti odavali. „Ako dopustiš da ti se bilo šta dogodi, Rande al’Tore, ima da pripomognem Kecuejn, trebala joj pomoć ili ne.“ Osmeh joj se na trenutak razgalio, postao je gotovo veseo, pre nego što se okrenula ka vratima. Posmatrao ju je kako odlazi; možda mu se od nje povremeno vrtelo u glavi – gotovo svaka žena koju je sretao to mu je radila bar jednom ili dva puta – ali imala je taj način hoda koji ga je naprosto mamio da je posmatra.