Kruna mačeva

Odjednom je shvatio da je i Dašiva posmatra. I da oblizuje usne. Rand pročisti grlo, dovoljno jako da se to čulo i pored zvuka vrata koja su se zatvarala za njom. Čovek jednostavnog lica zbog nečega podiže ruke kao da se brani. Nije to bilo kao da mu je Rand pokazao zube. Nije on mogao da ide uokolo i da pokazuje zube svim drugim muškarcima samo zato što je Min nosila uske čakšire. Okruživši se potpunom Prazninom, on posegnu za saidinom pa pogura zaleđenu vatru i rastopljenu prljavštinu da izatka prolaz. Daviša odskoči unazad kada se otvorio. Možda bi ga odsečena ruka naučila da se ne oblizuje kao pohotljivi jarac. Nešto iskrivljeno i crveno splitalo se u mrežu van Praznine.

On prođe kroz prolaz na pusto zemljište, a Dašiva i ostali su bili odmah iza njega, te otpusti Izvor čim je poslednji izašao na čistinu. Osećaj gubitka ophrvao ga je čim je otpustio saidin, kao što je osećaj Alaninog prisustva izbledeo. Taj gubitak nije bio tako veliki dok je Lijus Terin bio tu; nije bio tako ogroman.

Iznad glave, zlatno je sunce bilo na više od pola puta ka zapadu. Nalet vetra kovitlao mu je prašinu oko čizama ne ostavljajući nikakvo rashlađenje za sobom. Prolaz se otvorio na čistini označenoj konopcem razapetim oko četiri drvena stubića. Na svakom uglu stajala su po dva stražara u kratkim kaputima i vrećastim čakširama uguranim u čizme, sa blago zakrivljenim mačevima o bokovima. Neki su imali teške brkove koji su im visili do vrata, ili guste brade, a svi su imali široke noseve i tamne oči koje su delovale iskošeno. Čim se Rand pojavio, jedan od njih je otrčao.

„Šta tražimo ovde?“, pitao je Dašiva, sumnjičavo osmatrajući okolinu.

Oko njih se prostiralo na stotine šatora sa oštrim vrhovima, sivih i prašnjavo belih, šatora i obora s već osedlanim konjima. Kaemlin je bio nekoliko milja odatle, sakriven iza drveća, a ni Crna kula nije bila mnogo dalje, ali Taim neće znati za ovo, osim ako ima neku uhodu koja ih posmatra. Jedan od zadataka Fedvina Mura bio je da posmatra – da oseti – bilo koga ko pokuša sa uhođenjem. Dok se krug žamora širio od konopaca ka spolja, ljudi širokih noseva i zakrivljenih mačeva podigoše se iz čučnja i okrenuše se da gledaju ka Randu s mnogo išekivanja. Tu i tamo ustajale su i žene; Saldejke su često jahale u ratove sa svojim muževima, naročito među plemstvom i zapovednicima. Međutim, danas neće biti ničega takvog.

Sagnuvši se da prođe ispod konopaca, Rand krenu pravo ka šatoru koji nije bio nimalo drugačiji od drugih osim što je pred njim na jednom štapu stajao steg, tri jednostavna crvena cveta na plavom polju. Kraljev novčić nije venuo čak ni tokom oštrih saldejskih zima, a kada bi vatre načinile zgarišta od šuma, ti crveni cvetovi uvek su bili prvi koji bi se pojavili. Cvast koju ništa ne može uništiti, oznaka kuće Bašera.

Unutar šatora, sam Bašer je već bio u čizmama s navučenim mamuzama i s mačem o boku. Preteča Deira bila je sa njim, u haljini za jahanje iste boje kao i sivi kaput njenog muža, a iako nije nosila nikakav mač, dugački bodež koji joj je visio o pojasu od teških srebrnih alki sasvim lepo je mogao da posluži. Kožne rukavice, zataknute za taj isti pojas, ukazivale su na nekoga ko namerava oštro da jaše.

„Nisam ovo očekivao još nekoliko dana“, reče Bašer ustajući sa stolice na sklapanje. „Nedelja, kako sam se u stvari nadao. Nadao sam se da će većina Taimovih ostataka biti naoružana onako kako smo mladi Met i ja nameravali – prikupio sam sve proizvođače lukova koje sam mogao da nađem za našu radionicu, a oni ih prave kao što slama otpada sa prasića – ali i pored toga samo oko petnaest hiljada ima lukove i zna da ih upotrebi.“ S upitnim pogledom on podiže srebrni vrč koji je stajao preko karata rasutih po stočiću na sklapanje. „Imamo li vremena za punč?“

„Nema punča“, nestrpljivo reče Rand. Bašer je i ranije pričao o ljudima za koje je Taim otkrio kako se ne mogu naučiti usmeravanju, ali on jedva da ga je slušao. Ako je Bašer smatrao da ih je uvežbao kako treba, to je jedino bilo važno. „Dašiva i još trojica Aša’mana čekaju napolju; čim im se Mur pridruži, bićemo spremni.“ On pogleda ispod oka Deiru ni Galine t’Bašer, koja se nad svojim sitnim mužem nadnosila sa svojim nosem nalik jastrebovom kljunu i očima naspram kojih su jastrebove delovale pitomo. „Nema punča, lorde Bašere. A nema ni žena. Ne danas.“

Deira otvori usta, a njene tamne oči odjednom su bile poput plamena.

„Nema žena“, reče Bašer sučući svoje prosede brkove. „Proslediću naređenje.“ Okrenuvši se ka Deiri, on ispruži ruku. „Ženo“, rekao je blago. Rand žmirnu, bio ton blag ili ne, pa se pripremi za erupciju.

Deira skupi usta. Mrštila se na svog muža, poput jastreba koji je spreman da se obruši na miša. Što, razume se, ne znači da je Bašer ličio na miša; samo na mnogo manjeg jastreba. Ona duboko udahnu; Deira je umela da napravi udah od koga ste očekivali da otpočne zemljotres. Ona otkači kanije sa bodežom sa svog pojasa i spusti ih u muževljevu ispruženu ruku. „Razgovaraćemo o ovome kasnije, Davrame“, rekla je. „Nadugačko.“