Kruna mačeva

Aša’man običnog lica se trgao. On je bio zauzet mrštenjem na Adlija. „Po tvojoj zapovedi, moj gospodaru Zmaju“, odvratio je prinevši pesnicu srcu.

Pošto je sačekao da njih četvorica izađu, Rand se s olakšanjem spusti u stolicu, pa poče da navlači čarape. Bio je siguran da mu se noge osećaju jače samo zato što je ustao i kretao se. Jače, ali još uvek ga nisu baš najbolje držale.

„Jesi li siguran da ovo mudro?“, reče mu Min, klečeći pored njegove stolice, a on je iznenađeno pogleda. Da je govorio u snu ova dva dana, Aes Sedai bi to znale. Amis bi držala Enailu i Somaru i još pedeset Devica u pripravnosti da čekaju njegovo buđenje.

On nastavi da navlači čarapu. „Imaš li neko Viđenje?“

Min je čučnula, prekrstivši ruke ispod grudi, pa ga je oštro pogledala. Trenutak kasnije, zaključila je da to ne radi, pa je uzdahnula. „To je Kecuejn. Ona će te nečemu naučiti. Tebe i Aša’mane. Sve Aša’mane, hoću da kažem. To je nešto što morate da naučite, ali ja ne znam šta je to, osim da se nikome od vas neće dopasti da to učite od nje. Uopšte vam se to neće dopasti.“

Rand zastade sa čizmom u ruci, a onda gurnu stopalo u nju. Šta je to mogla Kecuejn, ili bilo koja Aes Sedai, da nauči Aša’mane? Žene nisu mogle da podučavaju muškarce, niti muškarci žene; to je bila činjenica čvrsta koliko i sama Jedna moć. Sve što je rekao bilo je: „Videćemo“.

To, očito, nije zadovoljilo Min. Ona je znala da će se to dogoditi, a to je znao i on; ona nikada nije grešila. Ali šta je Kecuejn mogla da ga nauči? Šta će joj dopustiti da ga nauči? Ta je žena činila da se oseća nesigurno, zbunjeno, onako kako se nije osećao još od vremena pre pada Kamena Tira.

Udarajući nogom da bolje namesti drugu čizmu, on izvuče opasač za mač iz ormana, kao i crveni kaput sa zlatovezom, isti onaj koji je nosio kada je išao Morskom narodu. „Kakvu je nagodbu Merana napravila za mene?“, upitao je, a ona ispusti ljutit zvuk iz grla.

„Nikakvu do jutros“, nestrpljivo mu je odvratila. „Ona i Rafela nisu napustile brod od kada smo bili tamo, ali su poslale pet ili šest poruka raspitujući se je li ti dovoljno dobro da se vratiš. Mislim da im cenkanje baš ne ide od ruke bez tvog prisustva. Pretpostavljam da je suvišno nadati se da je to mesto kuda si se uputio.“

„Nije još“, odgovorio joj je. Min ništa nije govorila, ali to je bilo vrlo glasno, s pesnicama na bokovima i visoko podignutim obrvama. Pa, vrlo uskoro će znati veći deo toga.

U odaji za prijem, svi Aša’mani osim Dašive skočiše iz stolica kada se Rand pojavio s Min. Piljeći u prazno i razgovarajući sam sa sobom, Dašiva ga nije primećivao sve dok Rand nije stigao do izlazećeg sunca utisnutog u pod, a i onda je žmirnuo nekoliko puta pre nego što je ustao.

Rand se obraćao Adliju dok je zatvarao kopču u obliku zmaja na svom opasaču za mač. „Zar je vojska već stigla do brdskih tvrđava u Ilijanu?“ Želeo je da sedne u neku od onih pozlaćenih stolica, ali nije to sebi dopustio. „Kako? Trebalo je da se to dogodi tek kroz nekoliko dana, u najboljem slučaju. U najboljem slučaju.“ Fin i Narišma izgledali su zapanjeno koliko i Dašiva; niko od njih nije znao kuda su Adli i Hopvil otišli – ili Mort. Odlučiti kome da veruješ uvek je bilo najteže, a poverenje je bilo poput oštrice brijača.

Adli se ispravi. Bilo je nečega u njegovim očima, ispod tih gustih obrva. On je ugledao vuka, kako su govorili u Kairhijenu. „Visoki lord Vejramon ostavio je pešadiju za sobom, a on je napredovao sa konjicom“, ukočeno je podnosio izveštaj. „Aijeli su držali korak, naravno.“ Namrštio se. „Juče smo se sukobili sa drugim Aijelima. Šaido; ne znam kako su stigli tamo. Bilo ih je možda devet ili deset hiljada, sve u svemu, ali činilo se da među sobom nemaju Mudrih koje bi mogle da usmeravaju, a i nisu nas stvarno usporili. Stigli smo do brdskih tvrđava danas u podne.“

Rand je imao poriv da zareži. Ostaviti pešadiju za sobom! Je li Vejramon mislio kako može da osvoji utvrđenja na vrhovima brda samo s konjicom? Verovatno. Taj bi čovek isto tako ostavio i Aijele za sobom, samo da je mogao da ih prestigne. Budalasti plemići i njihova budalasta čast! Ipak, to i nije bilo bitno. Osim za ljude koji su pomrli zato što je lord Vejramon prezirao svakoga ko se ne bori s konja.

„Iben i ja smo počeli da uništavamo prve utvrde čim smo stigli“, nastavio je Adli. „Vejramonu se to nije posebno dopalo; mislim da je želeo da nas zaustavi, ali se bojao. U svakom slučaju, počeli smo da raspaljujemo vatre među balvanima i da pravimo rupe u zidovima, ali pre nego što smo makli od početka, došao je Samael. Čovek koji je usmeravao saidin, u svakom slučaju, a mnogo jači od Ibena i mene. Jak koliko i ti, moj gospodaru Zmaju, rekao bih.“