Kruna mačeva

Šepajući, lutao je mračnim ulicama koračajući vrlo pažljivo. Još uvek je pravio buku, ali sada je sama noć bila puna buke. Krici i nerazumljivi povici odjekivali su u daljini. Bezumni Mašadar ubijao je sve što pronađe, a Troloci su noćas umirali u Šadar Logotu kao i nekada davno, davno. Ponekad bi niz neku poprečnu ulicu ugledao Troloke, dvojicu, ili petoricu ili desetak njih, ponekad s Polutanom, ali najčešće bez njega. Niko ga nije primetio, tako da se s njima nije ni zamajavao. Ne samo zato što bi Samael osetio svako usmeravanje. Ti Troloci i Mirdraali koje Mašadar nije pobio ipak su bili mrtvi. Samael ih je gotovo sasvim sigurno poveo Putevima, ali izgleda da nije otkrio kako je Rand označio ovdašnju Kapiju.

Nedaleko od trga gde je stajala Kapija, Rand se zaustavio i pogledao uokolo. U blizini beše kula koja je delovala cela. Nije bila visoka kao neke druge, ali joj je vrh i dalje bio više od pedeset koraka iznad zemlje. Tamni ulaz u njenom podnožju bio je prazan, drvena vrata odavno su istrulela, a šarke su se raspale u prašinu. Kroz tamu razblaženu samo svetlošću zvezda što su se videle kroz prozore, on se polako uspinjao zavojitim stepenicama, a ispod čizama su mu se dizali oblačići, dok je svaki drugi korak bio ubod bola u nozi. Udaljenog bola. Na vrhu kule, naslonio se na glatko kućište da bi uhvatio dah. Odjednom mu dođe misao kako nikada neće čuti kraj ribanju bude li Min saznala za ovo. Min, ili Amis, ili Kecuejn, na kraju krajeva.

Preko popadalih krovova mogao je da vidi trg koji je nekada bio jedan od najvažnijih u Aridolu. Nekada je ovaj deo grada prekrivao Ogijerski gaj, ali nekih trideset godina pošto su Ogijeri – koji su izgradili najstariji deo grada – otišli, stanovnici su posekli drveće kako bi načinili mesta za širenje Aridola. Palate i ostaci palata okruživali su ogromni trg, sjaj Mašadara svetlucao je duboko u nekim od prozora, a ogromna gomila šljake prekrivala je jedan kraj, ali u sredini je stajala Kapija, nalik visokom, širokom komadu kamena. Nije bio dovoljno blizu da bi video pažljivo uklesano lišće i lozice koji su je prekrivali, ali mogao je da primeti ispreturane delove ograde koja ju je nekada okruživala. Pomoću Moći iskovan metak ležao je na gomili, svetlucajući neoštećen u noći. Mogao je da vidi i zamke koje je izatkao oko Kapije, izokrenute tako da nijedno drugo oko osim njegovog nije moglo da ih vidi. Nije bilo načina da se samo posmatranjem proceni jesu li Troloci i Mirdraali prošli kroz njih, ali ako jesu, vrlo uskoro će pomreti. Gadno. Kakve god da je zamke Samael postavio tamo dole, njemu su bile nevidljive, ali to je bilo očekivano. Verovatno ni one nisu bile nimalo prijatne.

U početku nije mogao da primeti Samaela, ali onda se neko pomerio blizu izbrazdanih, nagnutih stubova jedne palate. Rand je čekao. Hteo je da bude siguran; imao je samo jedan pokušaj. Prilika istupi, izađe iza stubova i ušeta na trg, okrećući glavu tamo – amo. Samael, sa snežnobelom čipkom koja mu je sijala ispod grla, očekivao je da vidi Randa koji će ušetati na trg, pravo u njegove zamke. Iza njega, svetlucanje najednom od prozora palate se pojačalo. Samael je zurio u tamu na drugoj strani trga, a Mašadar je curio iz prozora, debeli talasi srebrnosive magle koji su klizili zajedno, sjedinjavajući se dok su mu lebdeli nad glavom. Samael napravi nekoliko koraka na jednu stranu, a talas poče da se obrušava, ubrzavajući dok je padao.

Rand odmahnu glavom. Samael je bio njegov. Tokovi potrebni da se načini kobna vatra kao da su se skupljali sami od sebe, iako je negde u daljini odjekivao Kecuejnin glas. On podiže ruku.

Užasan krik zapara tamu, žena je vrištala u nepodnošljivim mukama. Dok je skretao pogled, Rand vide kako se i Samael okrenuo i zagledao u ogromnu gomilu šljake. Na vrhu te gomile jedna je prilika stajala, a njen obris isticao se naspram noćnog neba, u kaputiću i pantalonama, a jedan tanak pipak Mašadara dodirivao joj je nogu. Ispruženih ruku, trzala se, nesposobna da se pomeri sa mesta, a njeni nerazumljivi krici kao da su zazivali Randovo ime.

„Lija“, prošaputao je. On nesvesno posegnu ka njoj, kao da je mogao da ispruži ruku preko te razdaljine i povuče je odatle. Međutim, ništa nije moglo da spase ono što Mašadar dodirne, kao što i njega ništa ne bi moglo da spase da mu je Fejnov bodež dodirnuo srce. „Lija“, prošaputao je. A kobna vatra mu sunu iz ruke.

Kraće od jednog udara srca, njen obris kao da je bio tamo, sav od mračnih crnih i snežnih belih, a onda je ona nestala, mrtva pre nego što su njene patnje i počele.