Kruna mačeva

Rand nije ni pokušao da isuče čapljom označeni mač koji mu je visio o boku. Smrt u pohabanom crvenom kaputu, on usmeri, a vatreni mač našao mu se u rukama, tamno svetlucajući zbog damaranja saidina, i odseče bezoku glavu s ramena. Bilo bi jednostavnije sve ih uništiti kao što su to Aša’mani učinili na Dumajskim kladencima, ali sada menjati tokove, pokušati da ih promeni, moglo bi da ga zadrži za jedan odlučujući trenutak. Ti su mačevi mogli da ubiju čak i njega. On je plesao izvodeći uvežbane pokrete, u tami obasjan ognjem koji je držao u rukama. Senke su letele preko lica nad njim, preko lica s vučjom gubicom ili sa glavom jarca, zgrečnih u kriku dok je plameno sečivo prosecalo kroz crne verižnjače i meso pod njima kao da su od vode. Troloci su se oslanjali na brojnu nadmoć i svoje nezaustavljivo divljaštvo. Suočeni s njim i tim sečivom od Moći, mogli su isto tako da stoje nepomični i nenaoružani.

Mač mu nestade iz šaka. Bio je okružen mrtvima, još uvek stojeći u položaju koji se nazivao Izvijanje vetra. Poslednji Trolok koji je pao još uvek je podrhtavao, dok su mu jareći rogovi grebali po ispucalom pločniku. Bezglavi Mirdraal i dalje je, naravno, mahao rukama dok su mu noge u čizmama divlje udarale; Polutani nisu brzo umirali, čak i obezglavljeni. Samo što je njegov mač nestao, kada srebrna munja zapara sa zvezdanog neba bez ijednog oblačka.

Prvi grom udari uz zagušlujući urlik manje od četiri koraka od njega. Svet se oboji u belo a Praznina nestade. Zemlja je podskakivala pod njim kada je udario drugi grom, a za njim još jedan. Sve do tada nije shvatio kako leži potrbuške. Vazduh je pucketao. Omamljen, uspeo je da ustane, posrćući dok je bežao od oluje gromova koji su razbijali ulicu, ka grmljavini zgrada koje su se rušile. Teturao se pravo napred, ne razmišljajući kuda, sve dok je to bilo što dalje odatle.

Odjednom mu se u glavi dovoljno razbistrilo da vidi gde se nalazi, dok je krivudao preko beskrajnog kamenog poda prekrivenog obrušenim komadima kamena, ponekad visokim koliko i on. Tu i tamo, potamnele nejednake rupe ocrtavale su se na pločicama. Svuda oko njega dizali su se visoki zidovi, a red za redom dubokih balkona protezao se svuda uokolo. Preostao je samo mali deo onoga što je nekada bio nepregledan krov, i držao se nad jednim uglom. Zvezde su mu jasno sijale nad glavom.

On teturavo napravi još jedan korak, a patos pod njim popusti. Očajnički je zabacio ruke; uz trzaj, desnom je uspeo da se uhvati za grubu ivicu. Visio je nad potpunom tamom. Ponor pod njegovim čizmama mogao je da bude samo nekoliko hvati, do podruma, ili celu milju dubok. Nije mogao da odredi. Mogao bi da zakači trake od Vazduha za zupčastu ivicu koja mu je bila nad glavom, te da se tako lakše izvuče, osim... Samael je nekako uspeo da oseti prilično malu količinu saidina koju je upotrebio za mač. Postojala je tu mala zadrška, pre nego što je grom udario, ali on nije mogao da odredi koliko mu je trebalo da pobije Troloke. Jedan minut? Nekoliko sekundi?

Napregnuvši se, pokušao je da iz zamaha podigne levu ruku kako bi se uhvatio za ivicu rupe. Bol, koji više nije bio prigušen Prazninom, zaparao ga je kao da je bodež ponovo zabijen u njega. Svetlaci mu zaigraše pred očima. Što je bilo još gore, desna ruka poče da mu klizi jer se kamen mrvio, a osećao je i kako mu prsti postaju sve slabiji. Moraće da...

Nečija ruka dočepa ga za desni zglob. „Ti si budala“, reče dubok muški glas. „Smatraj se srećnim što nisam zainteresovan da te danas gledam kako umireš.“ Ruka poče da ga povlači uvis. „Hoćeš li mi pomoći?“, raspitivao se glas. „Nemam ni najmanju nameru da te nosim preko ramena, niti da ubijam Samaela umesto tebe.“

Podrhtavajući od uzbuđenja, Rand posegnu i dohvati ivicu rupe i pored bolnog grča u boku. I pored sve patnje uspeo je i da ponovo postigne Prazninu, kao i da posegne za saidinom. Nije usmeravao, ali je želeo da bude spreman.

Glava i ramena pojaviše mu se iznad patosa i sada je mogao da vidi drugog muškarca, krupnog i malo starijeg od njega samog, kose crne kao noć i s crnim kaputom kao u Aša’mana. Rand ga nikada ranije nije video. Bar nije bio nijedan od Izgubljenih; ta je lica poznavao. Makar je mislio da ih zna. „Ko si ti?“, upitao ga je.

I dalje teško dišući, čovek se štektavo nasmejao. „Recimo samo da sam lutalica u prolazu. Zar ti je u ovom trenutku stalo do ćaskanja?“

Hvatajući dah, Rand se iskobeljao nagore, prebacivši grudi preko ivice, pa pojas. Odjednom je shvatio da se pod oko njih kupa u sjaju nalik svetlosti punog meseca.

Okrenuvši se da pogleda preko ramena, ugledao je Mašadara. Ne jedan pipak, nego svetlucavi, srebrnosivi talas koji je nadirao s jednog od balkona, praveći luk nad njihovim glavama. Ponirući.