Kruna mačeva

Zaustavivši se u podnožju tornjića, debele kamene igle prekrivene izuvijanim natpisom, on virnu napred. Ko god da se pokrenuo, nestao je; samo su budale ili luđački hrabri ulazili u Šadar Logot po noći. Zlo koje je uprljalo Šadar Logot, zlo koje je ubilo Aridol, nije umrlo sa Aridolom. Nešto dalje niz ulicu, pipak srebrnosive magle ispuza iz jednog prozora, šunjajući se ka drugom koji mu je pošao u susret iz širokog procepa na visokom kamenom zidu. Unutar tog procepa sijalo je kao da se u njemu nalazi pun mesec. Kad se spusti noć, Mašadar je lutao svojim gradom – zatvorom, beskrajno prisustvo koje se moglo pojaviti na desetak mesta istovremeno, na stotinu čak. Mašadarov dodir nije bio prijatan način da se umre. U Randu talog na saidinu zakucka jače; udaljena vatra na njegovom boku treperila je kao deset hiljada munja, koje su sve sijale jedna preko druge. Činilo mu se da i tlo pod njegovim stopalima prati te udare.

Okrenuo se, upola razmišljajući da sada napusti ovo mesto. Vrlo je verovatno da je Samael otišao, sada, kada je Mašadar bio napolju. Vrlo je verovatno da ga je taj čovek dovukao ovamo s nadom da će on pretraživati ruševine sve dok ga Mašadar ne ubije. Okrenuo se i zaustavio, čučnuvši pored tornjića. Dva su se Troloka šunjala niz ulicu, nezgrapna obličja u crnim verižnjačama, upola viši od njega, a možda i više. Šiljci su im štrčali s ramena i laktova oklopa, a oni su nosili koplja sa dugim crnim vrhovima i gadnim kukama. Njegove saidinom ispunjene oči sasvim jasno su videle njihova lica, jedno unakaženo orlovskim kljunom na mestu gde je trebalo da stoje nos i usta, drugo s njuškom i kljovama vepra. Svaki pokret njihovog šunjanja urlao je o strahu; Troloci su obožavali da ubijaju, voleli su krv, ali Šadar Logot ih je užasavao. Mora da je tu negde i Mirdraal – nijedan Trolok ne bi ušao u ovaj grad bez Mirdraala koji će ga na to naterati. Nijedan Mirdraal ne bi ušao da ga Samael nije naterao. Što je sve zajedno ukazivalo da Samael mora biti tu negde, ili bi ovi Troloci bežali ka gradskim kapijama umesto da love. A ovi su lovili. Ta veprova njuška mirisala je vazduh tražeći trag.

Odjednom neka prilika u prnjama skoči s prozora iznad Troloka, a dok je padala na njih njeno se koplje već zabadalo. Jedan Aijel, žena – šoufa joj je bila obmotana oko glave, ali njen veo je visio, nezakačen. Trolok s orlovskim kljunom zaskiča kada mu se vrh koplja zabio duboko sa strane, pa još jednom. Dok je njegov sadrug padao, mlatarajući nogama, veprova njuška se okrenu uz režanje, besno zamahujući, ali ona se sagnu i provuče ispod crnog zakrivljenog vrha pa zari svoje koplje u stomak čudovišta, a ono se mlitavo stropošta pored onog drugog.

Rand je bio na nogama i trčao pre nego što je stigao i da razmisli. „Lija!“, povikao je. Mislio je da je mrtva, on ju je ovde ostavio, da je poginula zbog njega, Lija od Kosaida Carina; to je ime plamtelo na listi u njegovoj glavi.

Ona se obrnu da se suoči s njim, sa kopljem spremnim u jednoj, a okruglim štitom od bivolje kože u drugoj ruci. Lice, koje je pamtio kao lepuškasto i pored ožiljaka na oba obraza, bilo je zgrčeno od besa. „Moje!“, preteći je šištala kroz zube. „Moje! Niko ne sme doći ovamo! Niko!“

On se ukopa u mestu. To je koplje čekalo, nestrpljivo da se i njemu zabode među rebra. „Lija, ti me poznaješ“, meko joj je rekao. „Poznaješ me. Vratiću te Devicama, vratiću te tvojim sestrama po koplju.“ Ispružio je ruku.

Njen bes se preobratio u izvitopereno mrštenje. Nakrivila je glavu na jednu stranu. „Rande al’Tore?“, polako je rekla. Oči joj se raširiše, pogledala je mrtve Troloke, a izraz užasa proširio joj se licem. „Rand al’Tor“, prošaputala je, rukom kojom je držala koplje podiže crni veo na njegovo mesto, preko lica. „Kar’a’karn!“, zavapila je. I pobegla.

On je šepao za njom, pentrajući se preko gomila šljake koje su bile svuda po ulicama, padajući, cepajući kaput, podižući se i terajući sebe da ponovo potrči. Slabost njegovog tela bila je udaljena, kao i njegov bol, ali čak i dok je lebdeo duboko u Praznini, postojala je granica do koje je mogao da nagoni to telo. Lija je nestala u noći. Iza sledećeg ugla uvijenog u crne senke, kako mu se učinilo.

On je šepajući obišao oko ugla što je brže mogao. I gotovo utrčao u četiri Troloka sa crnim verižnjačama i Mirdraala, na čijim je leđima tamni ogrtač visio neprirodno kruto dok se Sen kretala. Troloci iznenađeno zarežaše, ali njihovo je zaprepašćenje trajalo kraće od jednog udara srca. Koplja s kukama i zakrivljene sablje se podigoše; Mirdraal je držao svoje smrtonosno crno sečivo u šaci, sečivo koje je zadavalo rane pogubne gotovo kao i one od Fejnovog bodeža.