Kruna mačeva

Bez razmišljanja, njegova slobodna ruka se podiže a kobna vatra sunu uvis, šipka tečne bele vatre koja je prorezala kroz talas što se kotrljao ka njima. Upola je bio svestan druge šipke – blede, čvrste vatre – koja se podigla sa šake onog drugog muškaraca, one kojom ga nije držao, a ta je šipka prosecala iz suprotnog pravca od njegove. Njih se dve dotakoše.

U glavi mu je zvonilo kao da je njome udario o gong. Rand se zgrči, saidin i Praznina se strovališe. Pred očima mu je sve bilo dvostruko, balkoni, komadi kamena koji su bili rasuti po podu. Činilo se da postoje i dva druga čoveka koji se preklapaju, a svaki od njih se obema rukama držao za glavu. Žmirkajući, Rand pokuša da vidi Mašadara. Talas svetlucave izmaglice bio je nestao; ostalo je nešto sjaja na balkonima tamo gore, ali on je bledeo, povukao se dok se Randu razbistrio vid. Izgleda da je čak i bezumni Mašadar bežao od kobne vatre.

Nesigurno se podigao na noge i ponudio ruku drugom čoveku. „Mislim da će biti najbolje da se brzo maknemo odavde. Šta se to tamo dogodilo?“ Drugi se čovek ispravio, iskrivivši lice kada je video da mu Rand nudi ruku. Bio je visok gotovo koliko i Rand, što je bila retkost, osim među Aijelima. „Ne znam šta se dogodilo“, frknuo je. „Trči ako ti se živi.“ On sam se držao sopstvenih reči požurivši ka redu otvorenih lukova. Ne na najbližem zidu. Mašadar beše došao odade.

Pokušavajući da postigne Prazninu, Rand je šepao za njim što je brže mogao, ali pre nego što su potpuno prešli preko poda, gromovi ponovo udariše, oluja srebrnih strela. Njih dvojica su leteli ispod lukova praćeni grmljavinom zidova i poda koji su se urušavali za njima, u oblacima prašine i oluji kamenja. Skupljenih ramena i s rukama preko lica, Rand je kašljući trčao preko široke odaje gde su drhtavi lukovi pridržavali tavanicu, a oko njega je padala kiša kamenja.

Izleteo je na ulicu pre nego što je i shvatio, saplićući se naredna tri koraka pre nego što je uspeo da se zaustavi. Želeo je da se presamiti zbog bola u boku, ali se bojao da će mu noge popustiti ako to bude učinio. Ranjeno stopalo mu je damaralo; činilo se da je prošlo godinu dana otkad mu je crvena žica od Vatre i Vazduha probola petu. Njegov spasilac stajao je posmatrajući ga; prekriven prašinom od glave do pete, taj je i dalje uspevao da izgleda kao kralj.

„Ko si ti?“, ponovo ga upita Rand. „Jedan od Taimovih ljudi? Ili si samouk? Možeš otići u Kaemlin, znaš, u Crnu kulu. Ne moraš da živiš bojeći se Aes Sedai.“ Zbog nečega je ova poslednja opaska izazvala mrštenje; nije shvatao zašto.

„Nikada se nisam bojao Aes Sedai“, brecnuo se čovek, a onda je duboko udahnuo. „Verovatno bi sada trebalo da odeš odavde, ali ako već nameravaš da ostaneš i ubiješ Samaela, onda ti je bolje da počneš da razmišljaš kao on. Već si pokazao da to umeš. On je oduvek obožavao da uništava ljude pred njihovim najvećim dostignućima, kad god je to mogao. Ako to već nije moguće, onda bi poslužilo i nešto što je neki čovek označio kao svoje.“

„Kapija“, polako reče Rand. Ako bi mogao da kaže kako je označio bilo šta u Šadar Logotu, onda bi to morala biti Kapija. „Čeka me blizu Kapije. I postavio je zamke.“ A izgleda i upozoravače, tako se bar činilo, kao one u Ilijanu, kako bi otkrio muškarca koji usmerava. Samael je sve ovo dobro osmislio.

Čovek se obešenjački nasmeja. „Čini mi se kako umeš da pronađeš put. Kad te neko vodi za ruku. Pokušaj da se ne sapleteš. Mnogo je planova koji će morati da se prave iz početka ako ti sebi dozvoliš da sada budeš ubijen.“ Okrenuvši se, on pođe ulicom ka prolazu baš ispred njega.

„Čekaj“, povikao je Rand. Tip je samo nastavio, ne okrećući se. „Ko si ti? Kakvi planovi?“ Čovek je nestao u prolazu.

Rand se teturao za njom, ali kada je stigao do otvora uskog prolaza, ovaj je bio prazan. Neoštećeni zidovi prostirali su se dobrih stotinu koraka do sledeće ulice s koje je odsjaj upozoravao da je tamo Mašadar, ali čovek je bio nestao. Sto je bilo potpuno nemoguće. Taj je tip imao vremena da napravi prolaz, naravno, samo ako je znao kako, ali ostaci bi bili vidljivi, a sem toga, tolika količina saidina izatkana tako blizu prosto bi urlala.

Odjednom, on shvati kako nije osetio saidin ni kada je čovek izbacio kobnu vatru. Sama pomisao na to, na dva toka koja se dodiruju, učinila je da ponovo sve vidi dvostruko. Nakratko je ponovo mogao da vidi lice tog muškarca, jasno, dok je sve ostalo bilo zamagljeno. On je odmahivao glavom dok mu se nije razbistrilo. „Ko si ti, tako ti Svetlosti?“, prošaputao je. A trenutak kasnije dodade: „Šta si ti, tako ti Svetlosti?“

Međutim, ko god ili šta god da je bio, taj je čovek nestao. Samael se još uvek nalazio u Šadar Logotu. S naporom je uspeo da ponovo uspostavi Prazninu. Talog na saidinu sada je vibrirao, zujeći se probijao duboko u njega; sama je Praznina vibrirala. Ali slabost mlitavih mišića i bol od rana su izbledeli. On će ubiti jednog od Izgubljenih pre nego što prođe ova noć.