Kruna mačeva

Bio je to drugi hodnik, obložen zidnim prekrivkama koje su pokazivale brodove na moru. Na udaljenom kraju, poslenji grimizni zraci sunca na zalasku sijali su kroz šetalište optočeno stubovima. Talog od Samaelovog prolaza visio je u vazduhu, tokovi koji su se raspadali ličili su na duhove slabašnog odsjaja. Ali ne toliko slabašnog da Rand ne bi mogao da ih prepozna. On poče da tka, a onda se zaustavio. Uskočio je ovamo i ne pomišljajući na zamke. Ako bude tačno oponašao tkanje koje upravo gleda, stupice na potpuno isto mesto gde i Samael, ili toliko blizu njega da to neće praviti razliku. Ali ako samo malo bude izmenio tkanje, nije sigurno da li će ga to udaljiti pedeset ili pet stotina koraka, a i jedno i drugo bilo je dovoljno blizu.

Uspravni srebrni procep počeo je vrtoglavo da se otvara, otkrivajući u senke uvijene ruševine nekadašnje veličine, ne tako tamne kao ovaj hodnik. Viđeno kroz prolaz, sunce je bilo malo deblje parče crvenila, upola skriveno urušenom kupolom. Poznavao je to mesto. Poslednji put kada je bio u njemu, dodao je ime toj listi Devica u svojoj glavi; bilo je to prvi put – Padan Fejn ga je pratio i postao više od običnog Prijatelja Mraka, nešto gore od Prijatelja Mraka. To što je Samael pobegao u Šadar Logot činilo mu se kao zatvaranje punog kruga na nekoliko načina. Sada kada se put ukazao, više nije bilo vremena za gubljenje. Pre nego što je prolaz i prestao da se širi, on utrča kroz njega u unakaženi grad, koji je nekada bio nazvan Aridol, utrča šepajući i otpuštajući tkanje dok je trčao, dok mu je pod čizmama krčkalo polomljeno kamenje pločnika i osušen korov.

Čim je stigao do prvog ugla, sagnuo se da se iza njega zakloni. Tlo mu se podiže pod nogama dok su urlici odjekivali iz pravca odakle je došao, svetlost je bleskala preko svetlosti u tami sumraka; osetio je nalet Zemlje i Vatre i Vazduha. Krici i zavijanje podigoše se iznad gromoglasne lomljave. Dok je u njemu damarao saidin, on se otetura dalje ne okrenuvši se. Trčao je, a pošto ga je ispunjavala Moć, mogao je jasno da vidi i među tamnim senkama.

Svuda uokolo ležao je ogroman grad, visoke mermerne palate i na svakoj po četiri ili pet različitih kupola koje je zapadajuće sunce bojilo grimizom, bronzane fontane i kipovi stajali su na svakom raskršću, veličanstveni redovi stubova pružali su se do kula što su se izdizale pred suncem. Izdizale su se one koje su bile cele; više je bilo onih koje su se završavale strmom nazubljenošću negoli onih drugih. Naspram svake kupole koja je ostala cela, desetak ih je bilo poput polupanih ljuski jajeta, probijenog vrha ili urušene jedne strane. Kipovi su ležali isprevrtani u parčićima, ili su stajali bez udova, ili bez glava. Tama se brzo širila preko nepreglednih brdašaca šljake, a nekoliko zakržljalih stabala, koja su se održala na njihovim padinama, bilo je izvitopereno, nalik polomljenim prstima koji posežu ka nebu.

Lepeza cigala i kamena širila se preko putanje od nečega što je možda bila mala palata; pola njene prednje strane je nedostajalo, a ostatak pročelja sa stubovima pijano se naginjalo ka ulici. On se zaustavio nasred ulice, nedaleko od lepeze, i čekao, pokušavajući da oseti kada će onaj drugi upotrebiti saidin. Držati se postrance na ovim ulicama nije bila dobra zamisao, ne samo zato što je svaka zgrada u svakom trenu mogla da se sruši. Hiljade nevidljivih očiju kao da su posmatrale s prozora koji su bili kao prazne očne duplje, posmatrale su sa gotovo opipljivim osećajem iščekivanja. Izdaleka je osećao kako na njegovoj bolnoj strani kucka nova rana, plameni zasek koji je odjekivao zlom što se upilo i u samu prašinu Šadar Logota. Starije ožiljak bio stisnut poput pesnice. Bol iz njegove noge činio se zbilja vrlo udaljen. Nešto bliže, sama Praznina se ritmično kretala oko njega, talog Mračnoga na saidinu damarao je istom brzinom kao i posekotina na njegovim rebrima. Opasno mesto i po dnevnom svetlu, Šadar Logot. Preko noći...

Dole niz ulicu, iza spomenika s tornjićem što je nekim čudom stajao uspravno, nešto se pomerilo, zasenčena prilika koja se brzo kretala po tami. Rand zamalo usmeri, ali nije mogao da veruje kako bi Samael tek tako jurcao uokolo. Kada je bio stupio u grad, kada je Samael pokušao da uništi sve oko njegovog prolaza, čuo je užasne krike. Tada ih je jedva i primetio. Samael mora da je doveo plaćenike, tipove za koje ga nije bilo briga što će izginuti u pokušaju da se dočepa Randa. Možda bi neki od njih mogao da odvede Randa do Samaela. Požurio je napred, što je mogao brže i tiše. Razvaljeni pločnik krčkao mu je pod čizmama, zvucima nalik onima kad se kosti lome. Nadao se da su toliko glasni samo za njegov, saidinom pojačan, sluh.