Nebeski oganj

A možda bi mogao da na dokovima nađe kakav brod. Teško će naći bitku usred reke. Jedina je muka što Andorci drže jednu obalu Alguenije, i to duž više od polovine njenog toka, počev malo ispod grada. Kakve je hude sreće, njegov će se brod nasukati na zapadnoj obali i to usred logora andorske vojske.

To znači da mu je preostalo samo ono što je Rand rekao. Nema vrdanja.

„Zdravo bio, visoki lorde Vejramone, a i vi, ostali visoki lordovi i gospe. Ja sam seljače i kockar, ali došao sam da stanem na čelo vaše proklete vojske! Prokleti gospodar Zmaj, krv mu poljubim i krvavi pepeo, pridružiće nam se čim obavi neke proklete posliće!“

Dograbio je ono svoje čudno koplje iz ugla i hitnuo ga preko sobe. Pogodilo je tapiseriju s prizorom iz lova, pa se odbilo i palo na pod, ostavivši lovce raspolućene. Opsovao je i podigao ga. Dugačko sečivo nije bilo ni okrnjeno ni ogrebano. Pa naravno da nije. To je rad Aes Sedai.

Dotakao je gavrane na oštrici. „Hoću li ikada uteći od tih Aes Sedai?“

„Šta to bi?“, upitala ga je Melindra s vrata.

Gledao ju je dok je vraćao koplje u ćošak i za promenu nije razmišljao o njenoj zlatnoj kosi, plavim očima i čvrstom telu. Svaki je Aijel pre ili kasnije silazio na reku da se u čudu nagleda tolike vode na jednom mestu, ali Melindra je to činila svakodnevno. „Da li je Kader konačno našao brodove?“ Torbar je odbijao da putuje u Tar Valon na teretnim dereglijama za prevoz žita.

„Kola su mu još tamo, a za... brodove... ne znam.“ Još uvek je nesigurno izgovarala tu novu reč. „Zašto pitaš?“

„Neće me biti neko vreme“, reče on, pa brzo dodade: „Randovo naređenje.“ Lice joj je bilo previše mirno. „Poveo bih i tebe, ali ne verujem da si voljna da napuštaš Device.“ Brodom ili na konju? A kuda? E, to je dobro pitanje. Do Tira će pre stići brzim rečnim brodom nego na konju. Ako bude dovoljno lud da izabere taj način. Ako uopšte ima izbora.

Melindra nakratko stisnu usnice, ali iznenadio se kad shvati da uzrok tome nije to što je on ostavlja. „I tako si se ti ponovo zavukao u Randovu senku. Stekao si mnogo poštovanja, kako među mokrozemcima tako i među Aijelima. Ti sad imaš svoju čast, a ne odsjaj Kar’a’karnove časti.“

„Što se mene tiče, on svoju čast može komotno da zadrži i da je nosi u Kaemlin ili u Jamu usuda. Ništa ti ne brini. Steći ću ja dovoljno časti. Pisaću ti o tome iz Tira.“ Iz Tira? Pa ako tamo krene, nikako neće moći da izbegne ni Randa ni Aes Sedai.

„Rand ide u Kaemlin?“

Stisnuo je zube. Nije smeo da priča o tome. Nije važno šta će na kraju da odluči, ali bar tajnu može da sačuva. „To mi je prvo palo na pamet. Verovatno zbog onolikih Andoraca na jugu. Zaista ne znam šta on...“

Sve se odigralo bez upozorenja. U jednom je trenutku stajala pred njim, a u narednom mu je njena noga bila u stomaku. Ostao je bez daha i presamitio se. Iskolačenih se očiju trudio da ostane na nogama, a možda čak i da se uspravi. Zašto? Zavrtela se kao plesačica i drugom ga nogom tako odalamila u slepoočnicu da se zateturao. Odmah se potom uspravila i šutnula ga pravo u lice.

Kada mu se pred očima razbistrilo, shvatio je da leži na drugom kraju sobe. Osećao je krv na licu. U glavi mu je zvečalo a cela soba kao da se ljuljala. A onda je video i nju. Iz torbe je bila izvadila nož. Usko sečivo, jedva malo duže od njene šake, zasvetlucalo je obasjano svetiljkama. Jednim je pokretom zavila šoufu oko glave i podigla crni veo na lice.

Pokrenuo se nagonski, bez razmišljanja. Nož kao da mu je sam izašao iz rukava i izleteo mu iz ruke, klizeći sporo kao da je vazduh neka pihtijasta masa. Tek tad je shvatio šta je uradio i očajnički posegao rukom napred, ne bi li ga zaustavio.

Samo joj je drška virila iz grudi. Pala je na kolena, a onda se srušila na leđa.

Met se nekako uskobelja na šake i kolena. Ne bi mogao da ustane ni da mu život od toga zavisi. Vukao se ka njoj ne prestajući da mrmlja: „Zašto? Zašto?“

Skinuo joj je veo, a ona ga pogleda onim svojim plavetnim očima. Čak mu se i nasmešila. Trudio se da ne gleda u nož. Njegov nož. Dobro je znao gde je srce u ljudskom telu. „Zašto, Melindra?“

„Oduvek su mi se sviđale tvoje oči“, prošaputala je, toliko tiho da je morao da se napregne ne bi li je čuo.

„Zašto?“

„Neke su zakletve jače od drugih, Mete Kautone.“ Poslednjim je delićem snage gurnula ono usko sečivo uvis, ali je vrh pogodio srebrnu lisičju glavu i utisnuo mu je u kožu. Sam privezak ne bi mogao da zaustavi oštricu, ali dokačila ga je iskosa. Pri tom je baš kad ju je Met uhvatio za ruku nekakva čudna struja u čeliku prelomila oštricu tik iznad drške. „Imaš sreće kao Veliki gospodar.“

„Zašto?“, ponovio je on. „Zašto, Svetlost te spalila?“ Znao je da neće dobiti odgovor. Otvorila je usta kao da bi rekla još nešto, ali oči su joj već postale staklaste.