Nebeski oganj

Krenuo je da joj velom pokrije lice, ali ruka mu klonu. Ubijao je muškarce, pa čak i Troloke, ali ženu nikada. Sve do sada. Žene su mu se uvek radovale. Nije to prazno hvalisanje. Smešile su mu se. Čak i kad ih je napuštao, one su mu se smešile kao da će uvek biti rado viđen gost. Oduvek je samo to i želeo od njih – osmeh, ples, poljubac i da ga pamte po dobrom.

Shvatio je da su mu misli odlutale. Izvadio je dršku noža iz Melindrine ruke – bila je od žada u zlatnom okovu, s intarzijom u vidu zlatnih pčela – i zavitlao je u kamin nadajući se da će se razbiti u paramparčad. Poželeo je da zaplače, da zakuka. Ja ne ubijam žene! Ljubim ih, ali ih ne...!

Mora da se urazumi. Zašto je to učinila? Sigurno ne zato što joj je rekao da odlazi. Nije ni trepnula kad joj je to rekao. Uostalom, verovala je da on juri slavu i sama ga je ohrabrivala u tome. Bilo je to nešto što je rekla... Sledio se kad se setio. Rekla mu je da ima sreće kao Veliki gospodar. Mnogo je puta to čuo, ali u malo drugačijem obliku. Kaže se da neko ima sreće kao Mračni. „Prijatelj Mraka.“ Pitanje ili izvesnost? Šteta što mu ta misao nije donela nikakvo olakšanje u vezi s onim što je učinio. Pamtiće njeno lice dok je živ.

Tir. Rekao joj je da će otići u Tir. Bodež. Zlatne pčele u žadu. I bez gledanja je znao da ih ima devet. Devet zlatnih pčela na zelenoj pozadini. Znak Ilijana. A tamo vlada Samael. Zarje moguće da se Samael njega plaši? Nije prošlo ni nekoliko sati otkako ga je Rand ono zamolio – naredio mu – i čak ni sam još uvek nije znao šta će da uradi. Možda Samael nije hteo da išta prepusti slučaju. Kako da ne. Jedan Izgubljeni baš nema pametnija posla nego da se plaši običnog kockara, pa makar mu i glava bila puna veštine vojevanja. Gluposti.

Sve se svodilo na sledeće: mogao bi da prihvati da Melindra nije bila Prijatelj Mraka i da je pokušala da ga ubije u nastupu besa, samo da nije bilo veze između noža od žada sa zlatnim pčelama i činjenice će on možda voditi vojsku na Ilijan. Mogao bi to da prihvati kad bi bio glup kao točilo. Zapao je za oko nekome od Izgubljenih. Sad zaista više ne stoji u Randovoj senci.

Seo je na pod, naslonio se na vrata i spustio bradu na kolena. Zurio je u Melindrino lice i lomio se šta da uradi. Kad je služavka s večerom pokucala, viknuo joj je da ide. Hrana je poslednje na svetu što bi sad poželeo. Šta da uradi? Da bar opet ne oseća ono čangrljanje kockica u glavi.

52 Mogućnost izbora

Odložio je britvu i obrisao poslednje ostatke pene s lica, pa prionuo na zapertlavanje košulje. Zraci jutarnjeg sunca prodirali su kroz četvrtasta vrata balkona u njegovoj spavaćoj sobi. Teške zavese bile su sklonjene u stranu ne bi li unutra ušao i koji dašak svežeg vazduha. Biće drugima na raspolaganju tek kad ubije Rafhina. Ta mu misao u utrobi pokrenu mehur besa, koji stade da se diže. Potisnuo ga je natrag. Biće na raspolaganju i staložen. Hladan. Bez grešaka.

Kada je odvojio pogled od ogledala u pozlaćenom ramu i osvrnuo se, ugleda Avijendu kako sedi na svom ležaju kraj zida, ispod slike neverovatno visokih zlatnih kula. Ponudio joj je da naloži da se u sobu unese još jedan krevet, ali ona je to odbila rekavši da su joj dušeci suviše meki za spavanje. Netremice ga je gledala. Košulja joj je još uvek bila u ruci. Dok se brijao, vodio je računa da je ne gleda kako bi joj dao vremena da se obuče, ali sad vide da osim belih čarapa ona na sebi nema ni jedan jedini končić.

„Nikada te ne bih ponizila pred drugima“, iznenada će ona.

„Ne bi me ponizila? Kako to misliš?“

Ustala je. Bila je bela tamo gde je sunce nije dotaklo, vitka i mišićava, a opet dovoljno obla i meka da mu i dalje pohodi snove. Prvi put je dopustio sebi da je otvoreno gleda golu, ali ona to kao da nije primećivala. Plavozelene je oči bila prikovala za njegove. „Nisam ja tražila od Sulin da onog dana povede ni Enailu, ni Somaru, a ni Lamel, baš kao što od njih nisam tražila da te drže na oku ili da išta preduzmu ako ti pozli. Sve su to uradile na svoju ruku.“

„Ali si me zato pustila da mislim kako će me odneti kao bebu. Baš ti hvala.“

Njegova ju je jetkost mimoišla. „To te je bar nateralo da povedeš računa o sebi.“

„Kako da ne“, kiselo će on. „U svakom slučaju, hvala ti što me nikad nećeš poniziti.“

Nasmešila se. „Nisam to rekla, Rande al’Tore. Kazala sam ’pred drugima’. Ali ako je to neophodno, za tvoje dobro...“ Nije prestajala da se ceri.

„Hoćeš li takva u boj?“, ljutnu se on, mahnuvši ka njenom telu.