Nebeski oganj

Asmodean oliza usne i pogleda Avijendu, koja ga je namrgođeno merkala. „I te kako jasna. Verovatno bih ti bio korisniji kad bih ostao i malo slušao šta se priča, ali jutros svi toroču samo o vrisci koja se sinoć čula iz odaja gospe Kolaver. Govorka se da te nije zadovoljila, mada niko ne zna u kom smislu, pa su zato sad svi na note. Mislim da narednih nekoliko dana niko neće ni disati a da prvo ne razmisli kako ćeš ti to da protumačiš.“ Avijendino lice bilo je slika i prilika nepodnošljivog samoljublja.

„Znači, i ti bi sa mnom?“, tiho će Rand. „Hoćeš da budeš iza mene kad budem stao pred Rafhina?“

„Zmajevom bardu je tu i mesto, zar ne? Međutim, radije bih ti bio na oku, tako da možeš da vidiš koliko sam ti odan. Ja ipak nisam baš mnogo jak.“ Asmodean napravi izraz lica primeren čoveku koji je upravo priznao tako nešto, ali Rand istog trena oseti kako ovoga ispunjava saidin i onaj glib kako krivi Asmodeanov osmeh. To je trajalo samo delić sekunde, ali bilo mu je dovoljno da prelomi. Čak i da Asmodean prigrli saidina koliko god može, teško bi mogao da se nosi s jednom Mudrom koja može da usmerava. „Nisam jak, ali možda i ja mogu nekako da pomognem.“

Rand požele da može da vidi štit koji je Lanfear izatkala. Rekla je da će vremenom nestati, ali sva je prilika da Asmodean ne može da usmerava ništa jače nego onog dana kad mu je pao šaka. Možda je lagala kako bi mu dala lažnu nadu ili možda Randa navela da pomisli kako će ovaj ojačati dovoljno da ga nauči svemu što je nekada znao. To bi baš ličilo na nju. Nije bio siguran je li to njegova ili Lijusova misao, ali je bila tačna.

Dugi muk natera Asmodeana da ponovo oliže usne. „Ovde se ništa bitno neće dogoditi u naredna dva dana, a dotle ćeš se već vratiti ili ćeš biti mrtav. Dozvoli mi da ti dokažem svoju odanost. Možda mogu nekako da pomognem. Ponekad je sasvim malo dovoljno da vaga pretegne na jednu stranu.“ Ponovo je saidin nakratko pocurio u njega. Rand oseti napetost, iako je tok bio prilično slab. „Ti znaš kako mi je. Visim s litice držeći se za busen trave i molim se da izdrži još samo jednu sekundu. Ako ti propadneš, mene čeka nešto gore od smrti. Potreban si mi živ i kao pobednik.“ Tad pogleda Avijendu pa shvati da je rekao previše. Smeh mu zazvuča šuplje. „Kako bih inače stvarao pesme u slavu gospodara Zmaja? Bard mora imati nešto s čime će da radi.“ Vrućina nikada nije uticala na Asmodeana – tvrdio je da je to samo pitanje volje, a ne Moć – ali čelo mu se sad orosilo znojem.

Da ga drži na oku ili da ga ostavi? Možda će prvom prilikom uteći i sakriti se negde. Asmodean se nije promenio ponovnim rođenjem, niti će se ikada menjati. „Držaću te na oku“, procedi Rand. „Budem li makar posumnjao da vaga preteže na pogrešnu stranu...“

„Stavljam se gospodaru Zmaju na milost i nemilost“, promrmlja Asmodean uz duboki naklon. „Ako gospodar Zmaj nema ništa protiv, sačekao bih ga napolju.“

Rand stade da se osvrće po sobi dok se ovaj još natraške povlačio ka vratima ne prestajući da se klanja. Mač mu je stajao na pozlaćenom sanduku u podnožju kreveta. Opasač s kopčom u vidu Zmaja bio je omotan oko korica i seanšanskog koplja. Danas neće biti ubijanja čelikom, ili bar on neće učestvovati u njemu. Dotakao je džep i napipao izrezbarenog debeljka s mačem. E, taj će mu mač danas biti potreban. Na trenutak je pomislio da ode u Tir po Kalandor, ili čak u Ruidean, po ono što je tamo skriveno. Samo jedno od to dvoje bilo bi mu dovoljno da uništi Rafhina pre no što ovaj i sazna šta ga je snašlo. Mogao bi da uništi i čitav Kaemlin. Međutim, sme li da toliko veruje sebi? Mnogo je to moći. Mnogo Jedne moći. Osećao je prisustvo saidina. Ona izopačenost kao da je postala deo njega. Osećao je kako bes počinje da mu curi pod površinom. Bes na Rafhina. Na sebe samog. Ako dopusti da sve to pokulja napolje, pa još dok mu je Kalandor u rukama... Šta bi onda bilo? Bio bi nepobediv. Mogao bi da ode pravo u Šajol Gul i završi sa svim ovim jednom zasvagda, pa kud puklo da puklo. Kud puklo da puklo. Ne može to tako. Ne radi se ovde samo o njemu. Za njega sad postoji jedino pobeda.

„Kao da čitav svet nosim na grbači“, promrmljao je, a onda poskočio i pljesnuo se po levoj butini. Osećao se kao da ga je neko bocnuo iglom, ali je i bez ježenja kože na rukama znao šta je to bilo. „Zašto si to uradila?“, zarežao je na Avijendu.

„Samo da vidim da li je gospodar Zmaj još od krvi i mesa kao mi smrtnici.“

„Jesam“, odbrusi on pa prigrli saidin – sav od slasti i sav od pogani – tek toliko da nakratko može da usmerava.

Oči joj se razrogačiše, ali nije ni reč rekla. Nastavila je da ga gleda kao da se ništa nije desilo. Međutim, kad su pošli ka vratima, protrljala je zadnjicu kad je mislila da je on ne gleda. Izgleda da je i ona samo od krvi i mesa. E, nek izgorim ako je ne bih naučio pameti.