Nebeski oganj

Otvorio je vrata i izašao. I ukopao se u mestu. Malo podalje od Asmodeana stajao je Met, naslonjen na ono njegovo neobično koplje, a šešir sa širokim obodom beše natukao na oči. Međutim, nije to iznenadilo Randa. Nigde nije bilo ni jedne jedine Device. Trebalo je da zna da nešto nije u redu čim je Asmodean došao nenajavljen. Avijenda stade da se zbunjeno osvrće, kao da očekuje da će ih naći sakrivene iza tapiserija na zidovima.

„Melindra je sinoć pokušala da me ubije“, reče Met, na šta Rand potpuno zaboravi Device. „Jednog trenutka smo razgovarali, a sledećeg me je šutirala u glavu.“

Met im ukratko prepriča šta se desilo. Nož sa zlatnim pčelama. Njegovi zaključci. Sklopio je oči kad je rekao kako se sve završilo – kratko i jasno: „Ubio sam je" – a onda ih je brzo otvorio, kao da mu se privideo neki prizor koji ne može da podnese.

„Žao mi je što si to morao da učiniš“, tiho će Rand, na šta Met samo snuždeno sleže ramenima.

„Bolje ona nego ja. Valjda. Bila je Prijatelj Mraka.“ Nije zvučao kao da mu je imalo lakše zbog toga.

„Pokazaću ja tom Samaelu, čim budem spreman.“

„A kad će to biti?“

„Izgubljeni nije ovde“, prasnu Avijenda. „A nisu ni Device koplja. Gde su one? Šta si to uradio, Rande al’Tore?“

„Ja? Ovde ih je bilo bar dvadeset kada sam sinoć pošao na spavanje i otada ih nisam video.“

„Možda je uzrok tome to što je Met...“, započe Asmodean, ali zaćuta kad ga ovaj pogleda stisnutih usana s izrazom lica negde između boli i spremnosti da nekoga ubije.

„Ne budali“, odlučno će Avijenda. „Far Dareis Mai ne bi zbog ovoga teretile Meta Kautona tohom. Ne bi ga teretile čak ni njene skorosestre, da ih je imala. Osim toga, niko ne bi krivio Kar’a’karna za nešto što je neko drugi uradio, osim u slučaju da je to bilo po njegovom naređenju. Ti si nešto uradio, Rande al’Tore, i to nešto mnogo veliko ili mnogo loše, inače bi one sad bile tu.“

„Ništa nisam uradio“, brecnu se on, „a nemam nameru ni da stojim ovde i naklapam. Jesi li spreman za polazak na jug, Mete?“

Met gurnu ruku u džep kaputa i napipa nešto. Tu je obično držao čašu i kockice. „Kaemlin. Dojadilo mi je da mi se drugi prikradaju. Hoću da jednom ja nekoga napadnem. Nadam se samo da neću dobiti prokleto cveće“, dodao je kiselo.

Rand ga nije pitao šta je hteo time da kaže. Dva ta’verena. Ko zna šta će zajedno da učine? Nije pitanje ni kako, ni ako, nego... „Izgleda da ćemo ipak još neko vreme ostati zajedno.“ Met je sad već izgledao ogorčeno.

Nisu daleko odmakli hodnikom ukrašenim tapiserijama kad naleteše na Moirainu i Egvenu, koje su izgledale kao da su pošle da se prošetaju vrtom.

Egvena bi, onako smirena, hladnog pogleda i s Velikom zmijom na prstu, uprkos aijelskoj nošnji i šalu obmotanom oko glave, lako mogla proći kao Aes Sedai, dok je Moiraina... Zlatne niti prosijavale su u njenoj treperavoj plavoj svilenoj haljini, a mali dragulj na čelu, obešen na zlatni lančić koji se završavao negde u talasima tamne kose, nije bleštao ništa slabije od velikih safira u ogrlici. Iako bi se to teško moglo nazvati odgovarajućom odećom za ono što su pošli da urade, Rand joj zbog svog crvenog kaputa nije mogao prigovoriti ni reč.

Ko zna da li zato što se nalazi tu, gde je kuća Damodred nekada bila na Sunčevom prestolu, ali Moiraina se držala kraljevskije nego što je on ikada imao prilike da je vidi. Čak ni neočekivano prisustvo „Jasina Nataela" nije poljuljalo njeno dostojanstveno držanje, ali je zato Metu uputila topao osmeh. „Dakle, i ti ideš s nama, Mete. Nauči da veruješ Šari. Ne traći život na pokušaje da izmeniš ono što je neizmenjivo.“ Met je izgledao kao da uveliko razmišlja da li da ode ili da ostane, ali Aes Sedai nije previše brinula zbog toga. „Ovo je stiglo za tebe, Rande.“

„Još pisama?“, na to će on. Na jednome je njegovo ime bilo ispisano dobro poznatim gospodstvenim rukopisom. „Od tebe, Moiraina?“ Drugo je bilo naslovljeno na Toma Merilina. Oba su bila zapečaćena plavim voskom i prstenom Velike zmije, pošto se jasno video otisak njene glave koja grize rep. „Zašto si mi napisala pismo? Pa ga još i zapečatila? Nikada se nisi ustezala da mi sve kažeš otvoreno, u lice. Čak i da sam to smetnuo s uma, imam Avijendu da me podseća da sam ipak samo čovek od krvi i mesa.“

„Nisi više onaj momčić kojeg sam upoznala pred gostionicom Kod vinskog izvora.“ U glasu joj se nazirao blagi prizvuk prekora. „Mnogo si se promenio. Dovoljno, nadam se.“

Egvena promrmlja nešto upola glasa. Randu se učinilo da je rekla: „Ne previše, nadam se.“ Namršteno je gledala ona pisma kao da se i sama pita šta je u njima. Baš kao i Avijenda.

Moiraina je, međutim, nastavila da priča vedro, gotovo živahno. „Pečati obezbeđuju privatnost. Tu je nešto o čemu bih volela da razmisliš. Ali ne sada. Kad nađeš vremena za razmišljanje. Što se pisma za Toma tiče, nemam nikoga sigurnijeg od tebe kome bih ga poverila. Predaj mu ga kada ga ponovo budeš video. A sada bih volela da pođeš sa mnom do luke da ti nešto pokažem.“

„Do luke?“, na to će Rand. „Moiraina, zar si baš danas našla da...“