Nebeski oganj

Pre no što je Lanfear kročila na kameni dok, Moiraina zadiže haljinu još više i jurnu pravo prema njoj. Ma koliko brza bila, Lan beše još brži. Isukao je mač i, oglušivši se o njen krik „Ne, Lane!“, jurnuo ispred, dok se plašt varljive boje vijorio za njim. A onda je iznenada naleteo na nešto poput nevidljivog kamenog zida, odbio se i zateturao, pa ponovo krenuo u napad. Međutim, već posle prvog koraka poleteo je kroz vazduh kao da ga je odalamila kakva džinovska ruka, i sručio se deset koraka dalje.

Dok je on još leteo, Moiraina dotrča kao bez duše i stade pred Lanfear. To je trajalo samo časak. Izgubljena ju je pogledala kao da se pita otkud se stvorila, a onda je Moiraina tolikom silinom odbačena u stranu da se kotrljala sve dok nije završila ispod jednih kola.

Na dokovima je zavladao potpuni metež. Samo slepac posle onakvog rasprskavanja Kaderovih kola ne bi shvatio da žena u belom koristi Jednu moć. Na sve strane su sevale sekire i pucali konopci dok su posade dereglija očajnički pokušavale da se što pre otisnu ka sredini reke i uteknu glavom bez obzira. Lučki radnici goli do pasa i građani u crnom suknu pojuriše da se i oni ukrcaju, a oni bliži kapiji stadoše da vrišteći beže ka gradu. Prilike u kadinsorovima probijale su se između njih, u trku zavijajući velove, da bi naoružani kopljima i noževima ili pak goloruki jurnuli na Lanfear. Nije bilo mesta sumnji da je ona vinovnik napada, kao ni da koristi Moć. Svejedno su jurili da razigraju koplja.

Vatra poče da u talasima suklja na njih, probija ih i pali im odeću. Lanfear uopšte nije izgledala kao da se bori, pa čak ni kao da ih smatra iole vrednima pažnje. Isto bi tako rasterivala mušice ili komarce. Svi su jednako goreli – i oni koji su hteli da pobegnu i oni koji su pokušali da se bore. Napredovala je prema Randu kao da ništa drugo ne postoji.

Samo su ih trenuci delili.

Nije bila prešla ni tri koraka kad je Rand zagrabio muški deo Istinskog izvora. Osetio je rastopljeni čelik i ledene oštrice, slast meda i smrad nužnika. Duboko u Praznini odvijala se borba za opstanak, jednako daleka kao i ova pred njim. Kad se Moiraina otkotrljala pod ona kola, počeo je da usmeravanjem izvlači vrelinu iz Lanfearinog ognja i sprovodi je u reku. Plamenovi koji su dotle gutali sve živo nestadoše. Istog trena on opet poče da prepliće tokove i ni iz čega se stvori kupola od sivkaste izmaglice, koja poklopi njega, Lanfear i većinu kola i poput nevidljivog zida odvoji od ostatka sveta i njih i sve koji su se zatekli unutra. Čak ni kad je podvezao tkanje nije znao kako mu je to palo na pamet – možda iz sećanja Lijusa Terina? – ali bar je uspeo da zaustavi Lanfearine vatre. Nejasno je video ljude koji su ostali unutra. U vazduhu se osećao smrad oprljenog mesa, a mnogi su se još koprcali i tresli od zadobijenih opekotina. Rand je ipak samo uklonio vatru a ne i ono što je uradila. Bilo je tu i nepokretnih tela, nalik hrpama ugljenisane odeće. Neki su drhturili i ječali. Ona na sve to nije obraćala pažnju. Njene vatre su se ugasile. Komarči su odleteli. Ni za trenutak nije skrenula pogled.

Otkucaji srca. Bio je potpuno ravnodušan u bespućima Praznine, a čak i ako je bilo nagoveštaja sažaljenja nad mrtvima, umirućima i unakaženima, bilo je to toliko nejasno osećanje da ga je jedva i primećivao. Pretvorio se u samu hladnoću. U samu Prazninu. Ispunjavao ga je jedino bes saidina.

Nešto se pomerilo kraj njega. Bile su to Avijenda i Egvena. Stajale su i zurile u Lanfear. Hteo je da ih ostavi napolju. Sigurno su utrčale za njim. Met i Asmodean su napolju. Zid nije zahvatio poslednjih nekoliko kola. S ledenim je mirom usmerio Vazduh da napravi zamku za Lanfear. Egvena i Avijenda mogu joj staviti štit dok je on zamajava.

Međutim, nešto mu saseče tokove. Tako su pukli da je zaječao.

„Je li to jedna od ove dve?“, zaurla Lanfear. „Koja je Avijenda?“ Tu Egveni glava polete unatrag i ona iskolači oči i zavrišta kao da ju je ophrvao svetski bol. „Koja?“ Avijenda se prope na prste i poče da se trese, a njena vriska uskoro nadjača Egveninu.

Kroz Prazninu mu iznenada dolete jedna misao. Upleti Duh, Vatru i Zemlju i gotovo. Osetio je kako nešto nevidljivo puca i u narednom se trenutku Egvena sruči i pretvori u beživotnu gomilu, dok je Avijenda povijene glave drhtala na rukama i kolenima.

Lanfear se zateturala, naizmenično gledajući njih i njega, a oči joj behu kao mračna jezera crnog plamena. „Ti si moj, Lijuse Terine! Moj!“