Nebeski oganj

„Ne.“ Randu je sopstveni glas zvučao kao da dopire s drugog kraja dugačkog tunela. Odvuci joj pažnju s devojaka. Krenuo je ka njoj. Nije se osvrtao. „Nikada nisam bio tvoj, Mijerin. Uvek ću biti Ilijenin.“ Praznina zadrhta od tuge i čežnje. A i od očajanja, pošto se borio s još nečim osim curenja saidina. Na tren je stao kao da hvata ravnotežu između Ja sam Rand al’Tor s jedne strane i Ilijena, moja jedna i jedina s druge. Kao da stoji na oštrici britve. Ja sam Rand al’Tor! I druge misli pokušaše da grunu iz njega poput vodoskoka, misli o Ilijeni, o Mijerin, o tome kako da je porazi. Sve ih je potisnuo, pa čak i poslednju. Ako mu previše bude popuštao... Ja sam Rand al’Tor! „Ti se zoveš Lanfear, a ja ću radije umreti nego da volim jednu Izgubljenu.“

Preko lica joj prelete nešto što bi mogao biti bol, a onda se ono ponovo pretvori u mermernu masku. „Ako nisi moj“, reče hladno, „onda si mrtav.“

U grudima ga zabole kao da će srce da mu prepukne a u glavi kao da neko poče da mu ukucava usijane klinove u mozak. Bol beše toliki da je čak i u Praznini poželeo da zaurla. Smrt je tu i on to zna. Mahnito je – da, mahnito, čak i uprkos Praznini, koja je u međuvremenu počela da svetluca i čili – uplitao Duh, Vatru i Zemlju i divljački mlatarao njima. Srce prestade da mu kuca. Prsti mračnog bola smoždiše Prazninu. Na oči mu se navuče siva koprena. Osetio je kako se njegovo tkanje probija kroz njeno. Dah zapeče u praznim plućima, a srce stade da se grči ne bi li ponovo zakucalo. Vid mu se polako vraćao i kroz oblak srebrnih i crnih tačkica on nazre Lanfear, kako jednako pokušava da se povrati od odbijanja njenog tkanja. Bol u grudima i glavi još nije uminuo, ali važno je da se Praznina ponovo bila učvrstila, pošto je sve telesno ionako bilo daleko i manje važno.

I dobro je što je bilo tako, jer nije imao vremena za oporavak. Prisilio se da ponovo napadne, ali je ovog puta nasrnuo Vazduhom, ne bi li uspeo da je njime kao batinom odalami po glavi. Presekla mu je tkanje, na šta on nastavi da je iznova napada a ona da mu svaki put saseca niti. Odbijala je kišu njegovih udaraca kao da ih vidi i uporno mu se približavala. Kad bi makar nakratko uspeo da je zadrži, da je makar jednom pogodi u glavu, ili bar da joj toliko priđe da može da je potkači pesnicom... Izgubljeni su u nesvesti bespomoćni kao i svako drugi.

Odjednom, ona kao da shvati šta to on pokušava. Nastavivši da odbija njegove udarce kao da ih vidi, počela je da se povlači unatrag, sve dok leđima ne dotače prikolicu jednih kola. Osmeh joj je bio hladan kao srce zime. „Umiraćeš polako i još ćeš me pre kraja preklinjati da ti dopustim da me voliš.“

A onda je ponovo udarila, ali ne pravo u njega. Napala je njegovu vezu sa saidinom.

Praznina poče da odjekuje od bezumnog straha već pri prvom dodiru oštrice koja poče da klizi između njega i Izvora. Presekao je njeno sečivo spletom Duha, Vatre i Zemlje. Znao je kako da ga nađe jer je dobro znao gde mu je ta veza. Njeno tkanje nestade pa se odmah vrati, a on ga opet preseče, i tako bezbroj puta, ali svaki put ga je zasecala malo dublje, na trenutke gotovo prekidajući struju saidina, tako da je jedva uspevao da odbije napad. Lako je istovremeno držati dva tkanja – mogao je da ih drži i više od deset – ali ne i kada jednim od njih očajnički pokušava da se odbrani od nečega što zna gde je tek u poslednjem trenutku. A pogotovu ne kad misli nekog drugog čoveka pokušavaju da se probiju na površinu Praznine i posavetuju ga kako da je pobedi. Ako ga posluša, možda će odatle otići kao Lijus Terin Telamon, kome se povremeno javlja glas Randa al’Tora.

„Nateraću obe tvoje devojčure da gledaju kako moliš“, reče Lanfear. „Samo, da li da prvo one gledaju tebe kako umireš ili ti njih?“ Kada se popela na kola? Netremice ju je gledao ne bi li uočio ma i najmanji trag umora ili pada pažnje, ali uzalud. Stajala je kraj izuvijanih vratnica ter’angreala i gledala ga odozgo, kao kraljica koja se sprema da izda zapovest, ali je stizala i da uputi pokoji jeziv osmeh narukvici od potamnele slonovače koju nije prestajala da obrće oko ruke. „Šta bi te više bolelo, Lijuse Terine? Hoću da te boli. Hoću da osetiš bol kakav nijedan čovek nikada nije osetio!“

Što je deblji mlaz koji mu dotiče od Izvora, to će ga ona teže preseći. Pritisnuo je dlanom džep kaputa, postavivši žig u vidu čaplje tačno na čovečuljka s mačem. Glib je kao ledena kiša prskao po Praznini.

„Bol, Lijuse Terine.“