Nebeski oganj

Obrela se na zemljanoj ulici u nekom seocetu, sačinjenom od prizemnih brvnara. Sa visokog se jarbola vijorila zastava s andorskim belim lavom. Kameni dok se pružao duž široke reke nad kojom je letelo jato nekakvih dugokljunih ptica. Sve joj je tu bilo odnekud poznato i trebalo joj je nekoliko sekundi da shvati gde se našla. Bio je to Džuren. U Kairhijenu. A reka je Erinin. Tu su se ona, Egvena i Elejna ukrcale na Nesit, jednako neprimerenog imena kao i Rečna guja, kako bi nastavile put u Tir. Sad joj je sve to ličilo na događaje iz neke davno pročitane knjige.

Zašto se obrela baš tu? Odgovor je bio jednostavan i dosetila ga se još pre nego što je dovršila pitanje. To je jedino mesto koje poznaje dovoljno dobro da se prebaci u njega a za koje je sigurna da ga Mogedijen ne zna. Tu su provele jedan sat još pre nego što je Izgubljena znala da one uopšte postoje, a bila je sigurna da ga ni ona ni Elejna nikada više nisu pomenule ni u Tel’aran’riodu ni na javi.

Međutim, to je nametalo novo pitanje. I to manje-više isto. Zašto baš Džuren? Zašto nije napustila san i vratila se u svoj krevet, da makar malo odspava posle onolikog pranja sudova i ribanja podova. Mogu da izađem. Ako je ono bila Mogedijen, sad zna da su u Salidaru. Mogu da sve ispričam Šerijam. Ali kako? Da prizna da je podučavala Sijuan? Ter’angreal je smela da dira samo kad su tu Aes Sedai. Nikako joj nije bilo jasno kako Sijuan uspeva da ih vrti oko malog prsta. Ne, ne plaši nju još nekoliko sati s rukama u vodi. Plaši je Mogedijen. Bes poče da je toliko peče u stomaku da je poželela malo guščije nane iz svoje torbice s lekovitim biljem. Baš mije... ma dozlogrdilo mije da se plašim!

Pred jednom kućicom ugledala je klupu s pogledom na dok i reku. Sela je da razmotri stvari iz različitih uglova. Sve je potpuno besmisleno. A od Istinskog izvora slaba vajda. Usmeravanjem je upalila vatru u vazduhu. Iako je ona sama bila sasvim materijalna – ili je bar sebi tako izgledala – jasno je mogla da kroz plamičke vidi reku. Razvezala je tkanje i vatra istog trena nestade. Kako da se suoči s Mogedijen kad je i najslabija početnica u Salidaru sad bolja od nje? Zato je i došla ovamo umesto da napusti Tel’aran’riod. Bojala se i bila je besna jer se boji, previše besna da staloženo razmisli i izađe na kraj sa svojom slabošću.

Izaći će iz sna. Dosta joj je Sijuaninih marifetluka. Šta god ta žena smerala, moraće to da podeli s Ninaevom. Bilo je dovoljno samo da pomisli na nove sate kaznenog ribanja podova pa da stisne kiku. U stvari, pre će to biti dani, a možda je pride Šerijam malo i išiba. Možda je više ne puste ni da se primakne ter’angrealima za snevanje, a ni bilo kojim drugima. Dodeliće joj Faolajn umesto Teodrin. Svršeno je s proučavanjem Sijuan i Leane, a pogotovu s proučavanjem Logana. Možda je čak svršeno i s Lečenjem.

Besno je usmeravanjem stvorila novi plamen, ali nije mogla da proceni da li je bolji od prethodnog. Toliko od njenog besa. „Nema mi druge nego da im kažem da sam videla Mogedijen”, promrmljala je i toliko snažno cimnula kiku da ju je zabolelo. „Svetlosti, za kaznu će mi dodeliti Faolajn. Radije bih umrla!“

„A ja mislila da ti uživaš da joj budeš potrčko.“

Taj podrugljivi glas naterao ju je da skoči s klupe kao da ju je neko povukao za ramena. Mogedijen je, sva u crnom, stajala na ulici i odmahivala glavom. Ninaeva napregnu svu svoju snagu da izatka štit od Duha i postavi ga između Izgubljene i saidara. Međutim, završilo se na pokušaju. Bilo je to kao da obara drvo papirnatom sekirom. Mogedijen se čak i nasmešila pre nego što joj je sasekla tkanje, a i to je uradila uzgred, kao da tera mušicu. Ninaeva ju je poraženo posmatrala. Na kraju se sve svelo na sledeče: Jedna moč – jalova; sav onaj bes koji je ključao u njoj – jalov; sve njene želje i nade – jalove. Mogedijen je nije ni udostojila odgovora na napad. Nije čak ni izatkala štit oko sebe. Eto koliko je bednom smatra.

„Uplašila sam se da si me videla. Postala sam neoprezna kad ste ti i Sijuan pokušale da se poubijate. I to rukama.“ Podrugljivo se nasmejala. Tkala je nešto, ali natenane, pošto nema razloga za žurbu. Ninaeva nije znala šta če to biti, ali svejedno je poželela da zavrišti. Sve je u njoj ključalo od besa, ali mozak joj beše obamro od straha i samo je stajala kao ukopana. „Ponekad mi se čini da ste svaka do poslednje tolike neznalice da vas nema svrhe učiti.

I ti, i bivša Amirlin Tron, a i sve ostale. Svejedno, ne smem dopustiti da me odaš.“ Ono tkanje stade da se proteže ka Ninaevi. „Izgleda da je konačno kucnuo čas da završim s tobom.“

„Čekaj, Mogedijen!“, začu se Birgitin glas.

Ninaeva samo zinu. To jeste bila Birgita, ista kao nekada, u beloj jaknici i žutim šalvarama, sa zlatnom kikom prebačenom preko ramena i sa srebrnom strelom u srebrnom luku. Nemoguće. Birgita više nije deo Tel’aran’rioda. Ona sad u Salidaru motri da neko slučajno ne otkrije da Ninaeva i Sijuan spavaju u po bela dana.