Nebeski oganj

„Ćuti“, odsutno će Ninaeva. „Ako je stvarno tako, onda je to prednost. Moja.“ Mogedijen je tvrdila kako fizičko prisustvo u Tel’aran’riodu ograničava mogućnost kontrolisanja sna. Doduše, tačnije bi bilo reći da je to priznala tek pošto se bila izlanula. Priznala je i da Rafhin ne poznaje Svet snova toliko dobro kao ona. Ninaeva se ponadala da to ujedno znači da ga ne poznaje ni toliko dobro kao ona, iako uopšte nije ni sumnjala da je u odnosu na Randa pravi majstor. Kakva je on budala! Nikako nije smeo dopustiti Rafhinu da ga namami ovamo, na mesto čija pravila ne poznaje i gde čak i misli mogu da ubiju.

„Zašto makar ne razmisliš o ovom što ti pričam? Čak i da njih dvojica samo sanjaju da su ovde, svaki bi ponaosob bio jači od nas, a ovako, otelotvoreni u Tel’aran’riodu, mogu da nas ubiju a da ne trepnu. Nas dve u snu ne možemo da prigrlimo toliko saidara koliko oni mogu da povuku saidina.“

„Povezane smo.“ I dalje ne obraćajući pažnju na Mogedijen, Ninaeva oštro cimnu kiku. Nikako nije mogla da odredi u kom su pravcu otišli, a primetiće ih tek kad bude kasno. Nekako joj se činilo nepoštenim to što oni mogu da usmeravaju, a ona ne može čak ni da oseti tokove. Raspolućena stojeća svetiljka iznenada ponovo postade cela, da bi se već u sledečem trenutku opet prelomila. Ona bela vatra sigurno je bila neverovatno jaka, pošto se Tel’aran’riod, ma šta se u njemu dešavalo, obično vrlo brzo vraća u prvobitno stanje.

„Budalo maloumna“, ridala je Mogedijen, obema joj rukama cimajući suknju, valjda u želji da isto tako prodrma i Ninaevu. „Badava ti sva tvoja hrabrost. Jesmo povezane, ali ti, takva kakva si, nisi ni od kakve koristi. Ama baš nikakve. Ovo su samo moja snaga i tvoje ludilo. Njih dvojica ne sanjaju da su ovde. Oni jesu ovde! Imaju moći o kojima ti ni sanjala nisi! Propale smo ako ostanemo!“

„Ne deri se!“, prasnu Ninaeva. „Hoćeš da te neki čuje?“ Brzo se osvrnula ka jednom i drugom kraju hodnika, ali sve je bilo potpuno mirno. Jesu li se to čuli nečiji koraci? Randovi ili Rafhinovi? Sigurno se i jedan i drugi šunjaju hodnicima. Onaj ko se bori za goli život mogao bi da ih pobije pre no što utvrdi da su na njegovoj strani. Da je ona na njegovoj strani.

„Moramo da idemo“, nije odustajala Mogedijen, ali je sad bar šaputala. Nadureno je ustala i prkosno pogledala Ninaevu. Videlo se da strah i bes ključaju u njoj, s tim što je ovo drugo ubrzo nadjačalo ono prvo. „A što bih ti ja pomagala? Ovo je suludo!“

„Možda ti se više sviđa kopriva?“

Mogedijen se zgrči, ali joj tamne oči ostadoše prkosne. „Zar misliš da mi je milije da me ona dvojica ubiju nego da me ti kažnjavaš? Ti si luda. Ne mrdam se ni makac osim ukoliko nemaš nameru da nas vodiš odavde.“

Ninaeva ponovo cimnu kiku. Ako Mogedijen odbija da hoda, moraće da je vuče, što baš i nije zgodno ako se uzme u obzir da treba pretražiti još milje i milje hodnika. Trebalo je da je nauči pameti još kad je prvi put počela da se koprca. Da je Mogedijen na njenom mestu, ni časa ne bi časila da je smakne, ili bi, ukoliko zaključi da bi joj Ninaeva još mogla biti od koristi, tkanjem okovala njenu volju i naterala je da je obožava. I sama je isto isprobala onomad u Tančiku i mada je znala šta treba da uradi, zaista ne bi mogla da to ikome priušti. Prezirala je tu ženu i mrzela ju je celim svojim bićem, ali čak i da joj nije potrebna, ne bi mogla tek tako da je ubije. Jedina je muka što je, izgleda, sad i Mogedijen to shvatila.

A opet, kao Mudrost je predsedavala Ženskim krugom – iako je bilo povremenih razilaženja u mišljenjima – a Ženski krug je određivao kazne ženama koje su prekršile zakon ili su se teško ogrešile o običaje, a ponekad čak i muškarcima. Možda ona nije u stanju da ubija hladno kao Mogedijen ili da razori nečiji um, ali zato...

Čim je Izgubljena ponovo zaustila, ona joj u usta tutnu čep od Vazduha. Tačnije rečeno, naterala ju je da sama to uradi. Zahvaljujući a’damu osećala se kao da usmerava, ali Mogedijen je dobro znala da je njena moć sad samo alatka u Ninaevinim rukama. Crne joj oči ogorčeno zasijaše kad joj njeni sopstveni tokovi privezaše ruke uz bokove i zadigoše joj haljinu. Ninaeva potom iskoristi a’dam isto kao i za koprivu – naterala je Mogedijen da oseti ono što je ona zamislila. Nije to bila stvarnost, nego osećaj stvarnosti.

Izgubljena se ukoči kad je privid kožnog kaiša opauči po zadnjici. U stvari, to je ona samo tako osetila. Bes i poniženje pokuljaše kroz povodac. A i prezir. U poređenju s njenim prefinjenim pristupom mučenju, ovo je bilo primerenije kažnjavanju deteta.

„Kad budeš ponovo spremna da sarađuješ“, reče Ninaeva, „samo klimni.“ Mora da požuri. Ne može ona tu da dangubi dok Rand i Rafhin pokušavaju da se poubijaju. Ako onaj koji ne treba pogine samo zato što je ona pustila Mogedijen da je zamajava...