Nebeski oganj

Odjednom tako i bi. Sručio se na tlo, među ribice koje su se praćakale, i hitro ustao. Ponovo ga je okruživao vazduh. Čak mu je i odeća bila suva. Kameni polukrug je treperio, čas stojeći visoko kao pre a čas urušen, među krhotinama stubova. Nekoliko stabala u vrtu bilo je oboreno, ali su se s vremena na vreme uspravljala u prvobitni položaj i ponovo padala. Beli zidovi palate bili su prošarani rupama, a jedna se videla čak i na visokoj kupoli s pozlatom. Zastori od kamene čipke na mnogim su prozorima bili izrešetani. Sva oštećenja su treperila, nestajući i ponovo se pojavljujući. Nije to bilo lagano, povremeno vraćanje starog stanja, već neprestano smenjivanje prizora. Uništeno, pa celo, pa narušeno, pa celo, pa sve ponovo.

Rand žmirnu i rukom pritisnu nezalečenu ranu na boku. Bolelo ga je kao da je od tolikog napora ponovo počela da se otvara. Celo ga je telo peckalo od mnogobrojnih ujeda. To se nije promenilo. Krvave rupe na kaputu i čakširama nisu nestale. Da li je to on uspeo da od vode ponovo napravi vazduh ili je neki nasumični mlaz vatre omeo Rafhina ili ga možda čak ubio? Svejedno je, uostalom, osim ukoliko nije ovo poslednje.

Otro je krv iz očiju i stao da osmotri prozore i balkone iznad vrta i kolonadu s druge strane. Međutim, nije takoreći ni počeo kad mu nešto privuče pogled. Ispod kolonade se nazirao bledi trag tkanja. S te daljine mogao je da vidi jedino da je to neki prolaz, ali ni kakav je ni kuda vodi. Skočio je preko gomile obrušenog kamenja – iščezla je baš dok je bio iznad nje – i jurnuo preko vrta, preskačući debla koja su pala na stazu. Tkanje tek što se nije bilo izgubilo, a morao je da mu dovoljno priđe pre nego što sasvim iščili.

A onda se iznenada prućio po stazi, odravši dlanove o šljunak. U blizini nije bilo ničega o šta je mogao da se saplete. Bio je ošamućen kao da ga je nešto lupilo po glavi. Pokušao je da ustane ne bi li stigao do onog prolaza, ali tad čitavo telo poče da mu se grči. Ruke mu obrastoše dugom dlakom a prsti stadoše da se skraćuju, kao da se uvlače u šake. Kao šape. Klopka. Rafhin nije prošao onuda. Prolaz je bio samo klopka, a on je uleteo pravo u nju.

Očaj se prilepi za Prazninu dok se on borio da ostane čovek. Šake. To su njegove šake. Gotovo da su šake. Ustao je. Noge su mu se savijale na pogrešnu stranu. Istinski izvor poče da se gubi a Praznina da se sažima. Mlazovi panike počeše da šibaju kroz ravnodušno ništavilo. Rafhin pokušava da ga pretvori u nešto što ne može da usmerava. Saidin se, uprkos angrealu, tanjio i nestajao. Svud oko njega bili su prazni balkoni. I kolonada. Rafhin je iza jednog prozora, ali iza kog? Sad nije imao snage da izatka stotinu munja.

Možda jednu. I to brzo. Koji prozor? Borio se da ostane ljudsko biće, da prigrli saidin, radujući se svakoj mrlji gliba kao dokazu da u njemu još ima Moći. Teturao se ukrug gledajući oko sebe. Urliknuo je Rafhinovo ime. Zvučalo je kao zverinja rika.

Kad je Ninaeva, jednako vukući Mogedijen za sobom, skrenula iza jednog ugla, na trenje ugledala nekog muškarca kako zamiče iza narednog. Ni sama nije znala koliko već prati bat njegovih koraka. Povremeno se zaustavljao, tako da je morala da sačeka da ponovo krene kako bi odredila odakle dopire zvuk. Svašta se dešavalo za vreme tih zastajanja. Ona ništa od toga nije uspela da vidi, ali jednom je čitavom palatom odjeknuo zvuk zvona, a drugi put se vazduh ispunio pucketanjem i svaka dlaka na glavi poče da joj se diže, da bi posle... Ma nije ni važno. Sad je prvi put na trenutak ugledala čoveka čije korake prati. Neznanac u crnom kaputu verovatno nije Rand. Iste je visine kao on, ali ovaj je previše krupan i plećat.

Potrčala je za njim. Seoske je cokule još odavno zamenila somotskim papučicama kako bi se nečujno kretala. Mogedijenino unezvereno dahtanje bilo je glasnije od njenih koraka.

Stigla je do kraja zida i zastala, pa oprezno provirila iza ugla. Prigrlila je saidar – kroz Mogedijen, naravno, ali je sada to isto kao da je njen – i pripremila se da usmerava. Ispostavilo se da nema potrebe za tim. Hodnik pun prozora s arabesknim kamenim rešetkama bio je pust. Na drugom kraju videla su se vrata, ali teško da bi mogao toliko brzo da stigne do njih. Nešto bliže, s desne se strane odvajao novi hodnik. Otrčala je tamo i ponovo oprezno provirila. Nigde ne beše ni žive duše, ali je zato nedaleko od spoja hodnika počinjalo zavojito stepenište.

Zastala je da razmisli. Onaj je nekud žurio. Ovim bi se hodnikom vratio tamo odakle je došao. Zar bi toliko žurio da hoće da se vrati? Dakle, otišao je gore.

Cimnula je Mogedijen i polako krenula stepenicama, naprežući se da čuje još nešto osim šištanja Izgubljene i otkucaja sopstvenog srca. Ako se nađe licem u lice s njim... Znala je da je on tu, ispred nje. Iznenađenje bi trebalo da ide njoj naruku.

Izbile su na prvi sprat. Hodnici su bili istovetni onima dole i jednako pusti. Da li je on produžio nagore?