Nebeski oganj

On se ponašao kao da se ništa nije desilo. „Reci Elejni... Zamoli je da me ne mrzi. Poruči joj da...“ Lice mu se iskrivilo od bola. Na trenutak je ugledala onog dečaka kojeg je nekada poznavala, s licem deteta kome je oduzeto nešto dragoceno. Pružila je ruku da ga uteši, ali on se odmače, a lice mu ponovo postade kameno i namrgođeno. „Lan je u pravu. Poruči Elejni da me zaboravi, Ninaeva. Reci joj da sam zavoleo drugu i da za nju više nema mesta. A i Lan tebi poručuje isto. I on je našao drugu. Poručio ti je da ga zaboraviš. Bolje da se niste ni rodile nego što ste nas zavolele.“ Potom je napravio još tri koraka natraške, pa se i on i deo hodnika oko njega zalelujaše i... Otišao je.

Ninaeva je zurila u mesto gde je on do malopre stajao. Nije ni primećivala treperenje one rupe na ogradi i uništenog stuba. Lan mu je rekao da joj ono kaže?

„Kakav čovek“, prošaputa Mogedijen. „On je strašno, strašno opasan.“

Ninaeva se zagleda u nju. Nešto novo počelo je da joj dotiče kroz narukvicu. Još je tu bilo najviše straha, ali sada se kroz njega provlačilo još nešto... Možda bi se to moglo najtačnije opisati kao nekakvo očekivanje.

„Pomogla sam ti, zar ne?“, reče Mogedijen. „Rafhin je mrtav, Rand al’Tor živ i zdrav. Nikad to ne bi uspela bez mene.“

Ninaevi tad sinu. Bila je to nada, a ne očekivanje. Ona će pre ili kasnije morati da se probudi. Adam će nestati. Mogedijen je podseća koliko joj je bila korisna – kao da je to bilo dobrovoljno – za slučaj da se Ninaeva ipak nosi mišlju da je pre odlaska dokrajči. „I ja bih već morala da krenem“, reče. Mogedijen nije ni trepnula, ali zato se strah pojača, baš kao i nada. U Ninaevinoj se ruci pojavi velika srebrna čaša, puna nekakvog čaja. „Popij ovo.“

Mogedijen ustuknu. „Šta...?“

„Nije otrov. Ubila bih te očas posla kad bih to htela. Na kraju krajeva, ono što ti se desi ovde važi i na javi.“ Nada sad postade mnogo jača od straha. „Od ovoga ćeš utonuti u san, i to toliko dubok da nećeš moći da uđeš u Tel’aran’riod. Ovo je čaj od dvokorena.“

Mogedijen uze čašu. „To znači da ne mogu dalje s tobom? Neću se žaliti.“ Zabacila je glavu i iskapila čašu.

Ninaeva ju je posmatrala. Mogedijen je popila toliko čaja da je svakog časa trebalo da zaspi. Svejedno, Ninaeva nije mogla da odoli porivu da bude okrutna. Znala je da je to što radi okrutno i bilo ju je baš briga. Mogedijen ne zaslužuje miran san. „Znala si da Birgita nije mrtva.“ Mogedijen je sumnjičavo pogleda. „Znala si ko je Faolajn.“ Izgubljena pokuša da razrogači oči, ali već je postala pospana. Ninaeva je osećala kako dvokoren uveliko deluje. Usredsredila se na Mogedijen kako bi je zadržala u Tel’aran’riodu. Nema mirnog sna za Izgubljene. „Znala si i ko je Sijuan, a i da je ranije bila Amirlin Tron, iako to nikada nisam rekla u Tel’aran’riodu. Nikada. Vidimo se uskoro. U Salidaru.“

Mogedijen zakoluta očima. Ninaeva nije znala je li to od dvokorena ili nesvestice, ali to je ionako svejedno. Izgubljena nestade čim ju je oslobodila. Srebrna ogrlica zazveketa kad pade na kameni pod. Makar će Elejna biti zadovoljna što je ipak bila u pravu.

Ninaeva izađe iz sna.

Rand je trčao hodnicima kraljevske palate. Činilo mu se da sad ima manje štete nego pre, ali nije se previše bavio time. Izašao je u veliko dvorište pred palatom. Udarima Vazduha izbio je visoke kapije iz šarki tako da je sada mogao da vidi prostrani ovalni trg i ono što je tražio. Troloke i Mirdraale. Rafhin je mrtav, ostali Izgubljeni su ko zna gde, ali tu, u Kaemlinu, ima Troloka i Mirdraala koji samo čekaju da ih neko pobije.

Borba je bila u punom jeku. Stotine, a možda čak i hiljade tih čudovišta sjatile su se oko nečega, što on nije mogao da vidi od tolikog mnoštva u crnim oklopima. Tek je povremeno uspevao da u srcu meteža nazre crveni barjak. Mnogi se okrenuše ka palati kad se kapije raspukoše.

Međutim, Rand stade kao ukopan. Vatrene lopte kotrljale su se kroz mnoštvo u crnim oklopima, a na sve su se strane videli leševi Troloka kako dogorevaju. Nemoguće.

Ne usuđujući se da razmišlja ili da se bilo čemu nada, odmah je počeo da usmerava. Munje, ne deblje od njegovog malog prsta počeše da precizno rešetaju neprijatelje, gaseći se onog trena kad pogode cilj. Bile su slabije od one kojom je dokrajčio Rafhina – a i od svega čime se borio protiv njega – ali morao je da vodi računa da ne poseče nekog od onih koji su se borili okruženi Trolocima. Prvi Mirdraal kojeg je pogodio promeni boju i postade crno obličje u belom oklopu, koje se potom rasprši u varnice i razlete. Isto su prošli i svi koji su krenuli na Randa, tako da je uskoro mogao da s leđa napadne ostale. Vazduh kao da se ispunio svetlucavom prašinom koja je neprestano isparavala i obnavljala se.

To je već bilo previše za njih. Zverinja besna rika pretvori se u preplašeno zavijanje i oni se razbežaše na sve strane osim ka njemu. Jedan Mirdraal je pokušao da ih zaustavi, ali pregazili su i njega i konja kojeg je jahao. Ostali su već uveliko galopirali, pokušavajući da uteknu odatle.