Nebeski oganj

Rand ih pusti. Više su ga zanimali Aijeli pod velovima, koji sad stadoše da se šire, naoružani kopljima i noževima. Video je onaj barjak od malopre u rukama jednog ratnika s crvenom trakom ispod šoufe, što je bio neobičan prizor, pošto Aijeli nikada ne nose takva znamenja. U okolnim je ulicama bitka još trajala. Aijeli protiv Troloka. Građani protiv Troloka. Protiv njih su se borili čak i ljudi u gardijskim uniformama. Očigledno je među spremnima da ubiju kraljicu bilo i onih koji nisu podnosili Troloke. Rand bitku, međutim, takoreći nije ni primetio. Više su ga zanimali Aijeli.

Tamo. Žena u beloj bluzi jednom je rukom držala kabastu suknju dok je drugom zarivala kratki nož u Troloka. Trenutak kasnije, njegovu je medveđu gubicu progutao plamen.

„Avijenda!“ Rand je shvatio da trči tek kad je počeo da je doziva. „Avijenda!“

A onda je ugledao i Meta, u pocepanom kaputu, kako stoji naslonjen na okrvavljeno koplje i posmatra Troloke u bekstvu. Očigledno je bio spreman da drugima prepusti borbu kada je prestala da bude bezizgledna. Bio je tu i Asmodean – oprezno se osvrtao na sve strane za slučaj da neki Trolok odluči da se vrati. Rand oseti saidin u njemu, mada dosta slabo. Čisto je sumnjao da se Asmodean uopšte borio onim mačem.

Vatra. Vatra je spalila niti Šare. Što je Vatra bila jača, palež je sezao dalje u prošlost. Tako se poništava ono što je neko učinio. Ne bi ga bilo briga čak i da je mlaz kojim je ubio Rafhina raspleo pola Šare. Ne, ako je ovo posledica.

Shvatio je da plače i pustio je saidin i Prazninu. Sada je želeo da oseća. „Avijenda!“ Zgrabio ju je i zavrteo, a ona ga je gledala kao da je sišao s uma. Nije želeo da se odvaja od nje, ali ipak je to učinio, ali samo da bi zagrlio Meta. Ili je bar to pokušao da uradi, pošto ga je ovaj odgurnuo.

„Šta je tebi? Ti kao da si mislio da smo mrtvi. Doduše, malo je falilo. Mnogo je bezbednije biti vojskovođa!“

„Živi ste“, reče Rand kroz smeh. Prošao je prstima kroz Avijendinu kosu, koja je sada padala niz vrat, pošto joj je marama negde spala. „Srećan sam što ste živi. Ništa drugo.“

Tada se osvrnuo ka trgu i radost mu splasnu. Naravno, bio je srećan zbog prijatelja, ali sreću mu je mračila činjenica da je mnogo nepokretnih tela pripadalo Aijelima. A među njima beše previše onih koja sigurno nisu bila muška. Video je Lamel. Ostala je bez vela i pola grla. Nikada mu više neće skuvati supu. Pevin je obema rukama grčevito stezao držalju troločkog koplja koja mu je štrčala iz grudi. Rand prvi put vide nekakav izraz na njegovom licu. Iznenađenje. Vatrom je na prevaru oteo svoje prijatelje od smrti, ali nije mogao spasti baš sve. Bilo ih je previše. I previše Devica.

Uzmi ono što možeš da imaš. Uživaj u onome što si uspeo da izvučeš i ne žali previše za gubicima. Ovo nije bila njegova misao, ali je ipak prihvatio savet. To mu je zvučalo kao dobar način da izbegne ludilo pre nego što ga izopačenost saidina gurne preko crte.

„Gde si bio?“, upita Avijenda, ali ne ljutito. Izgledala je kao da joj je laknulo. „Jednog si trenutka bio tu, a u narednom si nestao.“

„Išao sam da ubijem Rafhina“, tiho odgovori on. Zaustila je da kaže nešto, ali on joj stavi prste na usne da je ućutka i nežno je odgurnu od sebe. Uzmi ono što možeš da imaš. „Neka ostane na tome. Mrtav je.“

Uto i Bael dohrama do njih. Šoufa mu je još bila na glavi, ali veo beše spustio. Butina mu beše krvava, baš kao i vrh njegovog jedinog preostalog koplja. „Noćni jahači i Senoviti beže, Kar’a’karne. Neki mokrozemci pridružili su nam se u plesu. Čak i neki u uniformama, iako su isprva plesali protiv nas.“ Odmah iza njega išla je Sulin, bez vela, ali zato s posekotinom preko celog obraza.

„Potamanite ih, ma koliko vam vremena trebalo“, reče Rand i pođe. Nije znao kuda će, ali sve je dobro dok je što dalje od Avijende. „Neću da se rasture po zemlji. Držite gardiste na oku. Kasnije ću da utvrdim koji su bili Rafhinovi a koji...“ Nastavio je da hoda i govori. Nije se osvrtao. Uzmi ono što možeš da imaš.

56 Žeravica