Nebeski oganj

Visoki prozor bio je toliko velik da Rand ne samo da je mogao da se uspravi u njemu, nego je iznad njega i sa strane ostajalo još dosta mesta. Stajao je i posmatrao jedan vrt kraljevske palate. Avijenda je provlačila šaku kroz bazenčić od crvenog kamena, još uvek zbunjena što tolika količina vode ima jedinu svrhu da služi za ukras i da u njoj žive zlatne ribice. Isprva se bila i te kako uvredila kad joj je rekao da i ona može da pođe u lov na Troloke po ulicama Kaemlina. U stvari, nije bio siguran da ne bi već bila tamo negde da Sulin nije naredila Devicama da ostanu i drže ga na oku, verujući da on to neće primetiti. Nije trebalo ni da čuje kad ju je belokosa Devica podsetila da ona više nije Far Dareis Mai, ali da još nije Mudra. Met je, bez kaputa ali zato sa šeširom na glavi, sedeo na ivici bazena i razgovarao s njom. Sigurno pokušava da iščeprka zna li ona hoće li Aijeli ikoga sprečiti da ode. Čak i ako se konačno pomiri sa svojom sudbinom, taj nikad neće prestati da se vajka. Asmodean je sedeo na klupi u hladu i svirao harfu. Rand se zapita koliko ovaj zna ili nagađa o onome što se desilo. Ne bi trebalo da se ičega seća, pošto se za njih troje sve to zapravo nije ni dogodilo, ali ko može reći šta jedan Izgubljeni zna ili sumnja?

Tihi kašalj iza leđa natera ga da se osvrne.

Prozor u kome je stajao nalazio se stopu i po od poda na zapadnom kraju prestone dvorane, iste one u kojoj su kraljice Andora već gotovo hiljadu godina primale izaslanike i izricale presude. Jedino je odatle mogao da drži , Avijendu i Meta na oku a da ga oni ne primete. Nizovi visokih belih stubova pružali su se duž cele dvorane. Svetlost koja je dopirala kroz visoke prozore mešala se s obojenom iz vitraža na kupoli, koji su prikazivali andorskog lava, portrete nekadašnjih kraljica i prizore iz velikih bitaka. Enaila i Somara kao da sve to nisu ni primećivale.

Rand skoči na pod. „Ima li vesti od Baela?“

Sićušna Enaila slegnu ramenima. „Lov na Troloke još traje.“ Po glasu joj se videlo da bi i sama radije bila tamo. Kraj onolike Somare izgledala je još manje. „Pridružili su im se i neki građani, mada se većina još uvek krije. Gradske kapije su zatvorene i mislim da niko od Senovitih neće pobeći, ali nisam sigurna za Noćne jahače.“ Mirdraale je teško ubiti, a ništa lakše ih nije ni saterati u ćošak. Ponekad je izgledalo kao da ima istine u narodnom verovanju da oni jašu senke i da je dovoljno da se samo okrenu postrance pa da nestanu.

„Donele smo ti supicu“, reče Somara, pa glavom pokaza ka srebrnom poslužavniku prekrivenom prugastim ubrusom, kojeg mu je ostavila na podijumu kraj Lavljeg prestola. Do izrezbarene, pozlaćene naslonjače s velikim lavljim šapama na nogama dolazilo se crvenom stazom prostrtom preko četiri stepenika od belog mermera. Na naslonu se, postavljen tako da bude iznad Morgazine glave kad je ona na prestolu, nalazio andorski lav od mesečevog kamenja na crvenoj pozadini od rubina. „Avijenda reče da danas ništa nisi jeo. Ovo je ona supa koju ti je Lamel uvek spremala.“

„Da li se bar neki sluga vratio?“, uzdahnu Rand. „A kuvar? Ili makar kuhinjski potrčko?“ Enaila prezrivo odmahnu glavom. Ne bi se bunila da, ako dođe dotle, izvesno vreme služi nekoga kao gaisain, ali gadila joj se i sama misao da neko dobrovoljno provede čitav život kao služinče.

Rand priđe prestolu i podiže ubrus s poslužavnika. Nos mu se namreška. Po mirisu bi se reklo da ona koja je ovo skuvala nije ništa bolja kuvarica od Lamel. Bat muških koraka dobro mu je došao kao izgovor da okrene leđa poslužavniku. Uz malo sreće, možda neće morati to da jede.

Čovek koji mu se približavao crveno-belim podom očigledno nije bio Andorac, što se videlo po kratkom sivom kaputiću i vrečastim pantalonama uvučenim u čizme. Mršav i jedva za glavu viši od Enaile, imao je kukast nos i tamne, blago iskošene oči. Crna mu je kosa bila prošarana sedima, a gusti brkovi su mu se savijali ispod velikih usta. Zastao je i naklonio se gotovo kleknuvši, pri čemu je vesto izbegao da se saplete o sablju, iako je u jednoj ruci nosio dva srebrna putira, a u drugoj zapečaćenu glinenu testiju.

„Izvinite što ovako upadam" , reče on, „ali nema ko da me najavi.“ Odeća mu je bila jednostavna i pomalo iznošena, ali mu je zato za pasom, odmah iza sablje, bio zadenut beličasti štap sa zlatnom vučjom glavom na vrhu. „Ja sam Davram Bašer, vrhovni vojni zapovednik Saldeje. Po gradu se priča da je gospodar Ponovorođeni Zmaj u palati, pa sam došao da sa njime razgovaram. Pretpostavljam da upravo to i činim.“ Pogled mu na tren pobeže ka svetlucavim zlatno-crvenim zmajevima na Randovim rukama.

„Ja sam Rand al’Tor, Davrame Bašere. Ponovorođeni Zmaj.“ Enaila i Somara stadoše između njih dvojice, svaka s jednom rukom na balčaku i spremna da drugom podigne veo. „Iznenađen sam što zatičem Saldejca u Kaemlinu, a još i više što on hoće da razgovara sa mnom.“