Oluja na obzorju

„Kraj se bliži", kaza Moridin. „Točak je prostenjao kroz svoj poslednji obrt, sat je ostao bez opruge, zmija udiše svoj poslednji dah. Njega mora da zaboli srce. Mora da spozna osujećenost i jad. Podari mu te darove - i bićeš nagrađena."

Ona klimnu, a onda prođe kroz otvorenu kapiju, kako bi se vratila u svoje uporište u brdima Arad Domana.

Da priprema spletke.

Majka Rodela Ituraldea, sada već trideset godina pokopana u glini od koje su sačinjena brda njegove domanske domovine, volela je jednu izreku: „Mora biti gore pre nego što bude bolje." To je govorila kada mu je iščupala zagnojeni zub dok je bio dečak, što je bila boljka koju je zaradio igrajući se mačevanja s dečacima u selu. To mu je rekla kada mu je prvu ljubav preoteo neki vlastelinčić koji je nosio perje u šeširu i čije su meke šake i draguljima ukrašen mač bili dokaz da nikada nije bio u pravoj bici. A to bi i sada rekla, da je s njim na tom grebenu i da posmatra Seanšane kako napreduju ka gradu podignutom u plitkoj dolini ispod brda.

Posmatrao je kroz durbin taj grad, Darlunu, levom šakom zaklanjajući kraj durbina, u sedlu svog tihog škopca, obasjanog večernjom svetlošću. On i nekoliko njegovih Domanaca držali su se tog malog luga; Seanšanima će biti potrebna sreća Mračnoga da ga uoče, čak i da takođe koriste durbine.

Uvek mora biti gore pre nego što može postati bolje. Potpalio je Seanšane kada im je uništio logore za snabdevanje širom Almotske ravnice i u Tarabonu. Dakle, ne bi trebalo da je iznenađen što vidi tako ogromnu vojsku - najmanje stotinu pedeset hiljada vojnika - koja je došla da ugasi tu njegovu vatru. To pokazuje izvesnu meru poštovanja. Ti seanšanski zavojevači nisu ga potcenili. Voleo bi da jesu.

Ituralde pomeri durbin, pa se zagleda u skupinu konjanika među Seanšanima. Jahale su po dve, pri čemu je jedna žena uvek nosila sivo, a druga crveno i plavo. Bile su predaleko da bi on mogao, čak i s durbinom, razaznati izvezene munje na haljinama onih u crvenom i plavom, niti je mogao da vidi lance koji su ih spajali. Damane i sul’dam.

U toj vojsci je najmanje stotinu takvih parova, a verovatno i više. Kao da već to nije dovoljno, video je i jednu od onih letećih zveri kako šestari nebom i približava se da bi njen jahač mogao da uruči poruku vojskovođi. Ta stvorenja, koja im nose izviđače, seanšanskoj vojsci pružaju neizmernu prednost. Ituralde bi dao deset hiljada vojnika za samo jednu od tih letećih zveri. Drugi zapovednici možda bi priželjkivali damane, zbog njihovih moći da bacaju munje i izazivaju potrese, ali bitke - baš kao i ratovi - dobijaju se zahvaljujući znanju jednako često kao što se dobijaju zahvaljujući sili oružja.

Naravno, Seanšani imaju bolje oružje baš kao i bolje izviđače. Takođe imaju bolje vojnike. Mada je Ituralde ponosan na svoje Domance, mnogi od njegovih ljudi ili su loše uvežbani ili prestari za vojevanje. Bezmalo je i sebe uključio u tu potonju skupinu, kako su godine počele da se po njemu nagomilavaju kao cigle. Ali nije ni pomišljao na to da se povuče. Kada je bio dečak, često je osećao potrebu za žurbom - zabrinutost da će sve velike bitke biti okončane i sva slava osvojena pre nego što on odraste.

Ponekad je zavideo dečacima na njihovoj ludosti.

„Napreduju usiljenim maršom, Rodele“, primeti Lidrin. Bio je to mladić sa ožiljkom preko leve strane lica i s kicoški tankim crnim brkovima. „Očajnički žele da osvoje taj grad.“ Pre nego što je ovaj pohod otpočeo, Lidrin je bio neiskusan u ulozi zapovednika. Sada je prekaljen. Mada su Ituralde i njegove snage pobedili u skoro svakom sukobu sa Seanšanima, Lidrin je gledao kako trojica njegovih saboraca zapovednika ginu, a među njima i Džalam Nišur. Iz njihovih smrti Lidrin je naučio jednu od gorkih pouka ratovanja: pobeda ne znači nužno i život. A postupanje po naređenjima često ne znači ni pobedu ni preživljavanje.

Lidrin nije nosio svoju uobičajenu uniformu, kao ni Ituralde, niti bilo koji vojnik s njima. Njihove uniforme bile su potrebne drugde, tako da su nosili samo jednostavne iznošene kapute i smeđe čakšire, mahom pozajmljene ili kupljene od meštana.

Ituralde opet diže durbin, razmišljajući o Lidrinovoj primedbi. Seanšani zaista napreduju usiljenim maršom; nameravaju da brzo zauzmu Darlunu. Uviđaju prednost koju će im taj grad pružiti, jer oni su pametan neprijatelj i vratili su Ituraldeu osećaj uzbuđenja, za koji je pretpostavljao da ga je pre mnogo godina zanavek izgubio.

„Da, žure“, kaza. „Ali šta bi ti učinio, Lidrine? Iza tebe je neprijateljska sila od dve stotine hiljada, a ispred tebe još stotinu pedeset hiljada. Okružen neprijateljima, da li bi ti terao svoje ljude samo malčice previše, kada bi znao da ćeš na kraju naći utočište?"