Oluja na obzorju

Lidrin ništa nije odgovorio. Ituralde okrenu durbin i zagleda se u njive prepune seljaka koji su sejali useve. Darluna je za taj kraj veliki grad. Naravno, tu na zapadu ništa ne može ni da priđe velikim gradovima na istoku ili na jugu, bez obzira na ono što žitelji Tančika ili Falmea vole da tvrde. Ipak, Darluna je opasan stamenim granitnim zidinama, dobrih dvadeset stopa visokim. Taj bedem nije nimalo lep, ali jeste čvrst, i opasan je oko grada dovoljno velikog da zabezekne svakog dečaka sa sela. Ituralde bi ga u mladosti smatrao veličanstvenim. To je bilo pre nego što je otišao da se bori protiv Aijela kod Tar Valona.

Bilo kako bilo, to je najbolje utvrđeno mesto u okolini, što seanšanski zapovednici nesumnjivo znaju.

Mogli su rešiti da se utabore na nekom brdu; ako bi bili opkoljeni, mogli bi u potpunosti iskoristiti one damane. Međutim, to ne samo da bi im onemogućilo povlačenje, već bi ih u najvećoj meri ograničilo kada je o snabdevanju reč. U gradu ima zdenaca, a možda je preostalo i ponešto zimskih zaliha. A Darluna, čija je vojna postaja pozvana da negde drugde ratuje, suviše je mala da bi pružila ozbiljan otpor...

Ituralde spusti durbin. Nije morao da zna šta se dešava u trenutku kada seanšanski izviđači stižu do grada i zahtevaju da se kapije otvore pred zavojevačkom vojskom. Sklopio je oči, čekajući.

Lidrin tiho uzdahnu pored njega. „Nisu primetili“, prošapta. „Najveći deo njihove vojske približava se zidinama i čeka da uđe!“

„Izdaj naređenje", kaza Ituralde, otvarajući oči. Postoji samo jedna muka s nadmoćnim izviđačima kao što su rakeni. Kada čovek ima pristup tako korisnim alatkama, počne da se oslanja na njih. A takvo oslanjanje neko drugi može da iskoristi.

U daljini, „seljaci" na poljima baciše alatke i povadiše lukove iz skrovišta u tlu. Gradske kapije se otvoriše, otkrivajući vojnike iza njih - vojnike za koje su seanšanski izviđači na rakenima tvrdili da su četiri dana jahanja daleko.

Ituralde opet diže durbin. Bitka je otpočela.

Prorokovi prsti su se zarivali u zemlju i kidali tle dok se peo do vrha pošumljene padine. Njegovi sledbenici su se vukli za njim. Tako malo. Tako malo njih! Ali povratiće on snagu. Slava Ponovorođenog Zmaja ga sledi i kud god da ode, nalazi voljne ljude. One čija su srca čista, one čije ruke izgaraju od želje da unište Senku.

Da! Bolje je da ne razmišlja o prošlosti, već da misli na budućnost u kojoj će gospodar Zmaj vladati čitavom zemljom! Kada će ljudi biti potčinjeni samo njemu i njegovom Proroku. To će zaista biti veličanstveni dani, vreme kada se niko neće usuditi da se ruga Proroku ili protivi njegovoj volji. Biće to vreme kada Prorok neće morati da trpi da živi pored tabora jednog Nakota Senke, kao što je ono stvorenje Ajbara. Veličanstveno vreme. Veličanstveni dani koji tek dolaze.

Teško mu je bilo da razmišlja o toj budućoj slavi. Svet oko njega je pogan. Ljudi se odriču Zmaja i traže Senku. Čak i njegovi sledbenici. Da! Mora da su zato izginuli. Mora da je stoga toliko njih poginulo za vreme napada na grad Malden i njegovog Aijela Prijatelja Mraka.

Prorok je bio tako ubeđen. Pretpostavio je da će Zmaj zaštititi njegove ljude i dovesti ih do silne pobede. Onda će Prorokova želja naposletku biti uslišena. Da ubije Perina Ajbaru sopstvenim rukama! Da mu zavrne onu volovsku šiju, da mu okrene, stisne, da oseti kako kosti pucaju, kako se meso ugiba i dah staje.

Prorok je stigao do vrha grebena i otresao zemlju s prstiju. Duboko je udahnuo i izdahnuo, kružeći pogledom oko sebe, a žbunje je šuštalo dok se njegovih nekoliko preostalih sledbenika penjalo prema njemu. Krošnje su tu bile guste i vrlo malo sunčeve svetlosti probijalo se do njih. Svetlost. Blistava svetlost.

Onu noć pred napad, Zmaj mu se ukazao. Prikazao mu se u svoj svojoj slavi! Jedna prilika sačinjena od svetlosti, blistala je u vazduhu, odevena u sjaktave odore. Ubij Perina Ajbaru!, zapovedio mu je Zmaj. Ubij ga! I tako je Prorok poslao svoju najbolju alatku, Ajbarinog dragog prijatelja.

Taj dečak, ta alatka, pretrpeo je neuspeh. Aram je mrtav. Prorokovi ljudi su to potvrdili. Propast! Je li to razlog što nisu uspeli? Da li je zato od svih svojih hiljada sledbenika sačuvao jedva šačicu? Ne. Ne! Mora da su se okrenuli protiv njega i u tajnosti se klanjali Senci. Aram! Prijatelj Mraka! Zato nije uspeo.

Prvi od njegovih sledbenika - izubijani, prljavi, krvavi, iznureni - stigoše do vrha grebena. Nosili su rasenjenu odeću. Odeću po kojoj se nisu isticali među drugima. Odeću jednostavnosti i dobrote.

Prorok ih prebroja. Manje od stotine. Tako malo. Iako sunce sija, u toj prokletoj šumi je previše mračno. Ogromna debla rastu rame uz rame, a nebo su prekrili oblaci. Žbunje tankog granja sraslo je jedno s drugim, obrazujući bezmalo neprirodnu zapreku, a to grmlje ga grebe kao kandže.