Oluja na obzorju

Zbog tog žbunja i oštrog uspona, vojska ne može tuda da ga sledi. Mada je Prorok pobegao iz Ajbarinog tabora pre svega sat vremena, već se oseća bezbedno. Krenuće na sever, gde ga Ajbara i njegovi Prijatelji Mraka neće naći. Tu će Prorok moći da povrati snagu. Bio je sa Ajbarom samo zbog toga što su njegovi sledbenici bili dovoljno snažni da stoje na putu Ajbarinim Prijateljima Mraka.

Njegovi dragi sledbenici, sve do jednoga, hrabri i iskreni. Pobili su ih Prijatelji Mraka. Pognuo je glavu i promrljao molitvu da ih ožali. Njegovi sledbenici mu se pridružiše. Bili su iznureni, ali verski zanos blistao im je u očima. Svi koji su bili slabi ili nisu bili dovoljno posvećeni, odavno su pobegli ili izginuli. Ovo su najbolji, najmoćniji i najverniji. Svako od njih je u ime Ponovorođenog Zmaja ubio mnogo Prijatelja Mraka.

Pomoću njih povratiće snagu. Ali najpre mora da pobegne Ajbari. Prorok je sada preslab da bi se suočio s njim. Ali kasnije će ga ubiti. Da... Prsti na onom vratu... Da...

Prorok je pamtio vreme kada su ga zvali drugačije - Masema. Ti dani su mu sve maglovitiji, kao sećanje na prošli život. Zaista, kao što se svi ljudi ponovo rađaju u Šari, tako se Masema ponovo rodio - odbacio je svoj stari prosti život i postao je Prorok.

Poslednji među njegovim sledbenicima pridružiše mu se na vrhu padine. On im pljunu pred noge. Izneverili su ga. Kukavice. Trebalo je da se bolje bore! Trebalo je da osvoji onaj grad.

Okrenuo se ka severu i počeo da se probija kroz šumu. Ovaj krajolik mu postaje poznat, mada u Krajinama nema ničega ni nalik njemu. Popeće se do visoravni, a onda preći preko njih i ući u Almotsku ravnicu. Tamo ima Zmajuzakletih, Prorokovih sledbenika, premda ga većina njih ne poznaje. Tamo će moći brzo da okupi novu vojsku.

Progurao se kroz neko tamno žbunje i izašao na jednu malu čistinu. Njegovi ljudi hitro dođoše za njim. Ubrzo će im biti potrebna hrana, pa će morati da ih pošalje u lov. Ali bez vatri. Ne mogu da priušte sebi da upozore...

„Zdravo, Masema", začu se jedan tih glas.

On zasikta i munjevito se okrenu, a njegovi sledbenici ga okružiše, dižući oružje. Neki su imali mačeve, drugi noževe i palice, a bilo je i halebardi. Prorok pređe pogledom preko čistine, tražeći po slabašnoj popodnevnoj svetlosti ko je to progovorio. Ugleda je kako stoji na jednoj maloj kamenoj uzvisini nedaleko odatle - ženu sa istaknutim saldejskim nosom, blago zakošenim očima i crnom kosom koja joj je padala do ramena. Bila je odevena u zeleno, s razdeljenim jahaćim suknjama, a ruke su joj bile prekrštene preko nedara.

Faila Ajbara, žena onog Nakota Senke, Perina Ajbare. „Držite je!“, zaurla Prorok i upre prstom u nju. Nekoliko njegovih sledbenika jurnu, ali većina se pokoleba. Videli su ono što on nije. Senke u šumi iza Ajbarine žene, čitav polukrug senki. Bile su to ljudske prilike, s napetim lukovima uprtim ka čistini.

Faila odsečno mahnu i strele poletoše. Oni njegovi sledbenici koji su na njegovu zapovest pojurili prvi padoše, vrišteći od bola usred te neme šume pre nego što su popadali na vlažno tle. Prorok zaurla, kao da se svaka od tih strela zarila njemu u srce. Njegovi voljeni sledbenici! Njegovi prijatelji! Njegova draga braća!

A onda jedna strela pogodi i njega i obori ga na zemlju. Oko njega su ljudi ginuli, baš kao ranije. Zašto, zašto ih Zmaj nije zaštitio? Zašto? Odjednom ga ponovo obuze užas i duboki strah koji je osetio dok je gledao kako njegovi ljudi padaju u talasima, dok je gledao kako ih oni aijelski Prijatelji Mraka ubijaju.

Za sve je kriv Perin Ajbara. Samo da je Prorok to ranije uvideo, na samom početku, pre nego što je uopšte prepoznao gospodara Zmaja!

„Ja sam kriv“, prošapta Prorok dok su njegovi poslednji sledbenici umirali. Bilo je potrebno nekoliko strela da se neki od njih zaustave. Zbog toga se ponosio.

Lagano, on natera sebe da se digne na noge, držeći se za rame iz kog je štrčala strela. Izgubio je previše krvi. Sav ošamućen, pade na kolena.

Faila siđe sa svog kamena i kroči na čistinu. Sledile su je dve žene u čakširama. Delovale su zabrinuto, ali Faila nije obraćala pažnju na njihove molbe da se drži iza njih. Prišla je pravo Proroku, a onda iz korica za pojasom izvadila nož. Bilo je to baš lepo sečivo, s livenom drškom koja se završavala vučjom glavom. To je dobro. Gledajući je, Prorok se prisetio onog dana kada je zaslužio da ima svoje sečivo. Dana kada mu ga je otac poklonio.

„Hvala ti što si pomogao prilikom napada na Malden, Masema“, kaza mu Faila, zaustavivši se pravo ispred njega. A onda diže ruku i zari mu onaj nož pravo u srce. On pade na leđa, a njegova vrela krv obli mu nedra.

„Ponekad žena mora da uradi ono što njen muž ne može“, čuo je kako Faila govori svojim pratiljama dok su mu kapci treperili i pokušavali da se sklope. „Danas smo učinili nešto mračno, ali neophodno. Neka niko ne spominje ovo mom suprugu. On nikad ne sme saznati da se ovo dogodilo."

Glas joj se gubio u daljini. Prorok je padao.